Dok je o klimatskim promenama do pre nekoliko godina još uvek moglo da se govori kao o mogućem scenariju koji nas očekuje ako ne smanjimo ekološki otisak, ekstremne suše, poplave, prašinske i superćelijske oluje i požari sada su postali realnost s kojom moramo naučiti da se nosimo. Klimatska adaptacija predstavlja niz mera koje se preduzimaju radi smanjenja rizika i prilagođavanja već izmenjenim i sve ekstremnijim klimatskim uslovima. U gradovima, u kojima živi sve veći udeo stanovništva, efekti klimatskih promena su izraženiji, a nedostatak adekvatnih rešenja najviše osećaju oni najugroženiji građani i građanke. O tome kako bi gradovi poput Beograda trebalo da se prilagođavaju ovoj novoj realnosti, i šta se dešava kad u tome ne uspeju, piše naš saradnik Predrag Momčilović.
„Ne opstaje najjača, niti najinteligentnija vrsta, već ona koja se najbolje prilagođava promenama.“
– Leon Meginson, interpretacija Čarsla Darvina
„Sa ovakvim uništavanjem planete veoma malo vrsta može da opstane, bez obzira na način prilagođavanja.”
– komentar korisnika društvenih mreža na prethodni citat
Od nastanka planete Zemlje uslovi života na njoj se neprestano menjaju, i da bi neka vrsta opstala potrebno je da se stalno prilagođava tim izmenjenim uslovima. Problem nastaje kada uslovi krenu da se menjaju toliko brzo da većina vrsta koje nastanjuju planetu nema vremena za relativno spor proces prilagođavanja.
Većina naučnih izvora potvrđuje da živimo u doba šestog masovnog izumiranja – stopa izumiranja vrsta danas je desetine do stotine puta veća nego što je bio prosek kroz istoriju. Za razliku od svih prethodnih masovnih nestanaka vrsta, izazvanim prirodnim pojavama poput udara asteroida ili pojačanom vulkanskom aktivnošću, ovo šesto je izazvano uticajem čoveka.
Prema Gaja hipotezi, koju je postavio engleski naučnik Džejms Lavlok, planeta Zemlja je složen samoregulišući sistem. Život na Zemlji nije slučajan već međuzavisan, tako da čitavu planetu adaptira na izmenjene temperaturne uslove i držeći temperaturu u ravnoteži omogućava opstanak svega na planeti. Kapitalistički sistem baziran na stalnom rastu i eksploataciji zarad ostvarivanja profita, izbacio je ovaj sistem iz ravnoteže. Kapitalizam na fosilni pogon doveo je do toga da nivo ugljen-dioksida, glavnog gasa sa efektom staklene bašte, enormno poraste u poslednjih pedesetak godina, a s njim i temperatura. Uništavanje staništa i zagađenje dodatno su ubrzali proces izumiranja. Nakon pada asteroida, dinosaurusima je trebalo između 10.000 i 100.000 godina da nestanu, ali sa ovakvim tempom degradacije čovečanstvo ima dosta manje vremena.
Vremena jeste manje da se izbegne tragedija i da se cela planeta adaptira na izmenjene uslove ali ovog puta imamo jedan veliki adut da izbegnemo scenario masovnog izumiranja, a to je taj isti čovek koji je do njega doveo. Prvi put u istoriji imamo svesnu vrstu koja može da uništi ostale vrste, ali može i da ih neguje, da pomogne prirodi i planeti da se adaptiraju, a potom oporave i povrate ravnotežu.
Kako se prilagođavamo?
Tropski dani i noći tokom leta, uz duge sušne periode koje prekidaju superćelijske oluje i pljuskovi, nisu više nikakav izuzetak, već se mogu očekivati skoro svake godine. Prema tome, potrebno je ove izmenjene uslove uzeti u obzir i kada se planiraju razvoj gradova, regiona i celokupne države. U poslednjih nekoliko godina doneto je više planova, programa i strategija za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove. Poslednje usvojeni Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove 2023–2030. sa Akcionim planom 2024–2026. godine trebalo bi da bude krovni dokument koji će regulisati mere adaptacije. Grad Beograd je još 2015. godine usvojio, a 2023. godine i dopunio Akcioni plan adaptacije na klimatske promene s procenom ranjivosti. U ovim planovima je prepoznato da se naš region zagreva brže od ostatka Evrope i da je potrebno sprovesti različite mere adaptacije. Plan za Srbiju ključne mere adaptacije navodi u sektoru poljoprivrede, vodoprivrede, energetike, urbanog razvoja, zdravlja i socijalne zaštite, ekosistema i biodiverziteta, kao i institucionalnih i finansijskih mera.
U oblasti poljoprivrede, planirano je unapređenje sistema navodnjavanja i odvodnjavanja jer sušni periodi postaju sve duži. Jun 2025. godine, uprkos tome što je jun tradicionalno jedan od najkišovitijih meseci, bio je najsušniji otkad se mere padavine, i u nekim delovima zemlje nije pala ni kap kiše. Promocija i subvencionisanje gajenja otpornijih biljnih vrsta, kao i mere za obezbeđivanje hrane i vode u sušnim periodima za stočare uz zaštitu pašnjaka još neke su od mera prilagodbe. Da ove mere i nisu baš funkcionalne pokazuje nam, međutim, primer Suve planine, gde životinje iz godine u godinu ostaju bez dostupne vode i umesto sistematskog rešenja pribegava se kratkotrajnjim ad hoc merama.
Zeleni i energetski efikasni gradovi u ovim planovima odgovor su na sve veći uticaj klimatskih promena. Predviđa se pošumljavanje urbanih prostora, ozeljenjavanje krovova i fasada, uz energetsku efikasnost i veću proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, a sve to uz širenje mreže urbane mobilnosti gde prvenstvo dobijaju bicikli, pešačenje i javni prevoz.
Nažalost, ove ideje ostaju uglavnom samo na papiru, jer je u realnosti situacija potpuno drugačija. Procenat preostalog urbanog zelenila se smanjuje i novi blokovi imaju znatno manje zelenih površina od onih koji su građeni pre pedesetak godina. Sve je manje zelenila koje ima kontakt s tlom a sve je više betona, što smanjuje mogućnost upijanja vode, pa su zato i poplave češće i svake godine završimo s poplavljenom Autokomandom. Tek 0,1 % domaćinstava u Srbiji energiju za sopstvene potrebe proizvodi iz obnovljivih izvora, iako je potencijal znatno veći. Kad je u pitanju saobraćaj, umesto da se biciklističke staze grade, one nestaju ili se, u slučaju Beograda, pretvaraju u nove automobilske trake.
Država Srbija i Grad Beograd umesto da se sistematski bave prilagođavanjem na izmenjene klimatske uslove, mere prilagođavanja individualizuju i prebacuju na građane. Tako je tokom zadnjih desetak godina postalo normalno da građani, ako žele da prežive leto, moraju da nabave klima-uređaj, a da bi preživeli zimu, sve češće im treba i uređaj za prečišćavanje vazduha. Ovim se dodatno marginalizuju svi oni koji to ne mogu da priušte. Usled cena rashladnih uređaja, ali i njihove velike potrošnje, energetsko siromaštvo postaje problem i leti, jer računi za struju postaju veći leti nego zimi.
Kako da se prilagodimo?
Rode su se u Portugalu prilagodile na topliju klimu tako što su promenile obrasce svojih migracija, ili su prosto prestale da se sele na jug jer su primetile da zime više nisu tako jake i da ima dovoljno hrane da se preživi i bez selidbe. Ova prilagodba deluje pozitivno, ali mnoge druge biljne i životinjske vrste nisu u mogućnosti da se tako brzo prilagode i potrebna im je naša pomoć.
Kada govorimo o merama adaptacije na klimatske promene, važno je napomenuti diverzitet tih mera – od onih koje se svode na tehnološka i građevinska rešenja, preko socijalnih, pa sve do onih baziranih na prirodnim rešenjima.
Ako znamo da će padavine biti ređe ali i obimnije, logično je da se insistira na proširenju kišne kanalizacije i da su možda potrebne šire cevi koje će primiti sve te nove padavine. Ovo jeste jedan deo rešenja i deluje da se u Srbiji i u svetu najčešće računa na tehnološka rešenja kada je pitanju adaptacija na klimatske promene ali i kada je u pitanju borba za ublažavanje klimatskih promena. Klimatizacija je postala sveopšte pravilo, a puno nade se ulaže u tehnologije koje još nisu komercijalno dostupne, ili je njihov udeo marginalan, ali se predstavljaju kao spas u borbi protiv klimatskih promena.
Tehnologija je u adaptaciji na promene klime verovatno deo rešenja, ali ne sme predstavljati ključnu komponentu jer upravo ona doprinosi klimatskim promenama. Ne smemo zaboraviti da sva ta tehnološka rešenja zahtevaju dodatnu energiju i mineralne resurse, a u Srbiji se i dalje više od 60 % energije dobija iz uglja, dok najave novih rudnika izazivaju oštro protivljenje od strane većine građana.
Klimatske promene su društveno uzrokovan problem, pa i prilagođavanje na njih mora biti i socijalno. Od uvođenja sistema ranog upozoravanja na nepogode, edukacije o merama prilagodbe, do razvoja finansijskih mehanizama, poput različitih namenskih fondova za adaptaciju i merâ osiguranja. Takođe, velika bi podrška bila i kada bi se umesto kupovine preskupih vojnih aviona nabavljali dosta povoljniji (ali korisniji) avioni za gašenje požara ili druga oprema.
Ključan aspekt predstavlja i međunarodna saradnja – na primerima požara koji su ovog leta pogodili Crnu Goru videli smo da jedna država nema dovoljno kapaciteta da se sama bori protiv rastućeg broj nepogoda, već je neophodno da u kritičnim trenucima pomoć pruže i druge države. Postizanje samodovoljnosti u doba izmenjene klime deluje sve manje moguće.
Nije problem pogrešiti, ali je problem ako se iz grešaka ništa ne nauči
Na kraju se ipak treba vratiti na početak i okrenuti rešenjima baziranim na prirodi. Jedno močvarno područje može uskladištiti velike količine ugljen-dioksida i time ublažiti promene klime. Urbane šume ublažuju efekat toplotnih ostrva. A svima je već odavno poznato da je temperatura znatno niža u ulicama s drvoredom nego u onim bez njega. Očuvanjem i širenjem zaštićenih područja čovek ne spasava samo vrste koje tamo žive, već i sebe jer što je diverzitet vrsta na nekom području veći, to je i njegova adaptacija lakša.
Osim sprovođenja različitih mera koje treba da doprinesu prilagođavanju na klimatske promene, potrebno je pratiti koji su njihovi rezultati. Pogrešno je, na primer, saditi palme u Beogradu, kao što je bio slučaj ispred Paviljona „Cvijeta Zuzorić”, jer klima još uvek nije takva da nam trebaju palme, a palme crpe velike količine vode, pa tako završimo s tim da je skuplja dara nego mera. Problem mnogih mera koje se predlažu planovima adaptacije na promene klime je taj što nismo sigurni kakvi će biti njihovi efekti. Poslednjih godina se dosta radi na proceni uticaja predloženih mera kako bi se, recimo, procenilo koliko pozitivnih efekata donosi jedan vertikalni zeleni zid, a koliko negativnih u vidu povišene potrošnje vode i drugih problema.
Da bi prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove bilo uspešno, potrebni su nam planovi, ali potrebno je i da ti planovi imaju jasne indikatore i govore šta želimo da postignemo i kako. Potrebno nam je i da se planovi realizuju u praksi i da se njihovi efekti na kraju izmere. Nije problem pogrešiti, ali je problem ako se iz grešaka ništa ne nauči i ako se one kontinuirano ponavljaju. Kako temperatura raste, svaka greška nas sve više košta.
Tekst: Predrag Momčilović
Ilustracija: Ksenija Pantelić
