Film: „Nikom ništa“
Reditelj: Edin Alija
Glavne uloge: Ivana Bartunjek, Tarik Musić
Prisilni brakovi za ogroman broj žena još uvek su realna opasnost. Uprkos činjenici da je zakonodavstvo kojim se bračni odnosi regulišu u mnogim zemljama u poslednje vreme liberalizovano – tj. da žene, koje su i u našoj zemlji do pre sedamdesetak godina zakonski posmatrane kao muževljeva svojina, pravni sistem danas prepoznaje kao ravnopravne članice bračne zajednice, te da su istopolna partnerstva u mnogim državama legalna – brak je i dalje najvažniji simbolički i kulturološki oslonac patrijarhata. Proces ulaska i uklapanja u patrijarhalno društvo za ženu je „uspešno” izveden tek kada se završi udajom. Zato je priča o odbegloj nevesti najtipičnija ‒ a možda i najstarija ‒ priča o ženskoj pobuni protiv sistema muške dominacije. Budući da zadire u same temelje društvenih nejednakosti i odnosa moći, ovu priču, ispričanu na toliko različitih načina, uvek treba čitati kao prvorazredno političko pitanje. Da se tu zaista radi, pre svega, o politici muške nadmoći nad ženama, postaje jasno kada se prisilni brak sprovodi nad devojčicama i mladim ženama, pa pažnju publike, umesto procenjivanja koji je mladoženja bolja opcija – onaj u kojeg je protagonistkinja zaljubljena, ili onaj kojeg je porodica odabrala – zaokuplja represija koju otac ili porodica u širem smislu vrše nad ženom. To je, između ostalog, razlog zbog kojeg je film turske rediteljke Deniz Gamze Erguven Mustang (2015), koji govori o sestrama, adolescentkinjama zatočenim u jednom anadolskom selu, od kojih samo dve najmlađe snagom sopstvene volje i međusobnom solidarnošću uspevaju da izbegnu prisilni brak, izazvao oduševljenje širom sveta.
Kratkometražni film Edina Alije Nikom ništa obrađuje srodnu temu i relevantan je jer pokazuje da su prisilni brakovi sastavni deo naše, balkanske i jugoslovenske, ne tako davne prošlosti. Mejrem je sedamnaestogodišnjakinja koja planira venčanje sa svojim momkom Ahmetom u trenutku kada njen otac odlučuje da je uda za nepoznatog, tridesetak godina starijeg muškarca. Ovaj film, kao i film Deniz Gamze Erguven, prenosi nekoliko poruka važnih za razumevanje patrijarhalnog društva. Najpre, motiv nasilne udaje deo je internacionalnog folklora, i po pravilu je kulturno kodiran kao pitanje neizbežne „ženske sudbine”. Kao takva, nasilna udaja spada u korpus „ženskih priča”, tj. priča o strategijama preživljavanja u ženomrzačkom svetu, koje se prenose kao deo ženske usmene istorije. Zbog toga je umetnički najubedljiviji segment perspektiva u filmu Edina Alije. Naime, Mejrema priču iz svoje mladosti, kao već ostarela i bolesna žena, poverava medicinskoj sestri koja je neguje u bolnici. Takođe, najsubverzvniji potencijal u narativu o odbegloj mladi leži u momentu ženske solidarnosti – sudbinu neželjenog braka moguće je izbeći samo uz pomoć druge žene. Tako Mejrema odlazi zahvaljujući intervenciji svoje rođake koja svatovima daje čaj od hašiša da im odvuče pažnju, dok Mejrema beži sa Ahmetom – ni manje ni više – na belom konju. Hašiš jeste motiv koji u ovom filmu subvertira bajkoliku patrijarhalnu matricu – hepiend s princom na belom konju ‒ jer simbolizuje transgeneracijske veze među ženama, tj. njihove strategije uzajamne podrške i brige. Medicinska sestra ostarelu Mejremu, dok joj ova pripoveda svoju životnu priču, uspavljuje čajem od hašiša, a kao što iz filma saznajemo, čaj od hašiša koristi se i za uspavljivanje dece, budući da je staranje o deci povereno isključivo ženama. Hašiš kao spasonosno sredstvo kojim Mejrema, makar u samo jednom trenutku, uspeva da razbije okove patrijarhata jeste simbol koji može poslužiti kao ključ za razumevanje naslova filma Nikome ništa. Na jednom nivou, naslov se može čitati kao deo idioma „ne dugovati nikome ništa”, čime se potreba žene da samostalno donosi odluke o vlastitom životu pozitivno vrednuje. No, sam rasplet događaja upućuje nas na to da je podrška drugih žena jedini garant opstanka pojedinke u patrijarhatu, tj. strategija koja osigurava da sve prođe bez užasnih posledica po mladu ženu, odnosno da se nikome ništa ne dogodi.
Zaplet ovog filma jednim svojim delom podseća na životnu priču Didare Đukani Đorđević, učiteljice i komunistkinje s Kosova, čija se ljubavna i životna drama takođe odigrala u Prizrenu. Da je mesto filmske radnje Prizren iz sedamdesetih godina prošlog veka, saznajemo samo na osnovu etnografskih simbola i osobenih svadbenih rituala. Didarinu priču ispisala je Miroslava Malešević u knjizi Didara – život jedne Prizrenke. Didara je, zahvaljujući solidarnosti svojih partijskih drugova i drugarica, i na način mnogo dramatičniji od Mejreme, uspela da raskine veridbu s muškarcem kojeg joj je otac namenio i da pobegne s Tošom Đorđevićem, koji je, prema njenim rečima, bio „komunista od glave do pete, kome nacionalne razlike nisu bile važne”. Didarina porodica nikada se nije oporavila od toga traumatičnog događaja, gledano iz ugla izrazito patrijarhalne i etnički podeljene sredine, te je ona kontakt s roditeljima uspostavila tek nakon mnogo godina. Do kraja filma ne saznajemo s kakvim se posledicama suočila Mejrema, zbog odluke da ne sledi svoju „žensku sudbinu”. Još važnije, politički kontekst i jedan bitan deo balkanske tradicije u pričama o odbegloj mladi – kršenje etničkih kodova i zaljubljivanje u muškarca druge veroispovesti ili nacionalnosti, što čini okosnicu price o Didari Đukani Đorđević – u filmu upadljivo izostaje. Tu se subverzivnost kritike patrijarhata, prikazivanjem jedne od njegovih najokrutnijih praksi – prisilnog braka – iscrpljuje. Dok je Didara simbol ženskog otpora ne samo rodno već i etnički zasnovanom tlačenju i nejednakostima, u filmu Edina Alije prednost je data psihološkim, a ne društvenim i političkim aspektima. Stoga nije jasno zbog čega je radnja smeštena baš u Prizren sedamdesetih godina, a sama priča deluje pomalo anahrono. Štaviše, u trenutku kad višedecenijski trend rekonzervativizacije i repatrijarhalizacije balkanskih i postjugoslovenskih društva dostiže vrhunac u populacionim politikama, koje od žena očekuju da rađanjem određenog broja deca „potvrde” svoje članstvo u nacionalnim zajednicama, Nikom ništa nema mnogo toga zajedničkog s pričom o Didari, objavljenom 2004. godine, u trenutku kada su srpsko-albanski odnosi bili krajnje zaoštreni, i čija je poruka bila jasna – sloboda je za ženu nemoguća u okvirima nacionalno definisanih, što znači po pravilu hijerarhijski, nejednako i patrijarhalno ustrojenih zajednica.
Međutim, budući da su na filmu radili glumice i glumci iz Srbije i Albanije, kao i pripadnici bošnjačke manjine s Kosova, reditelj je svakako uspeo u svojoj nameri da razbije stereotipe o Kosovu kao etnički segregiranoj i zaostaloj sredini. Ovaj se film može tumačiti i kao uvod u Kismet (što je turska reč za sudbinu), dokumentarni film o prevazilaženju granica koje pred žene postavljaju patrijarhat i nacionalizam kao ključna uporišta opšte rekonzervativizacije društva. Ovaj film je svojevrstan omaž ženama koje osvajaju vlasitite prostore slobode, žive i rade jedne s drugima, bez obzira na to što „ne pripadaju” istim nacijama. Jer iza svake žene koja se danas bori za jednakost među polovima i solidarnost među narodima stoji neka Mejrema, koja je, makar nakratko, uspela da prevari sudbinu koju joj je društvo dodelilo.
Autorka: Jelena Lalatović
