Anđelka Sajevac prodaje magazin već godinu dana u centru Pančeva. Sa svojom prepoznatljivom crvenom kosom i vedrinom, ona svakog dana obilazi lokalne kafiće i nudi magazin. Pored toga, radi kao spremačica i šeta pse. Anđa je odrastala u hraniteljskim porodicama, a danas je korisnica usluge stanovanja uz podršku, koju za osobe sa intelektualnim teškoćama od 2006. godine u Pančevu organizuje Udruženje „Na pola puta”.
U programu stanovanja Udruženja „Na pola puta” živim od 2017. godine
Do tada sam živela u hraniteljskim porodicama. Nekoliko sam ih promenila. Od druge do šesnaeste godine, moja prva hraniteljska porodica bili su baka i deka. Onda su se oni, nažalost, razboleli i baka je preminula. Zatim sam bila kod jedne žene, ali ona nije bila prijatna. Otišla sam odatle i narednih nekoliko godina sam bila u novoj hraniteljskoj porodici, gde je bilo mnogo bolje.
Kad sam morala da nastavim dalje i napustim hraniteljicu, imala sam, hvala bogu, obezbeđenu penziju. Moj tata mi je ostavio. To mi pomaže da koristim uslugu stanovanja uz podršku. Bolje mi je da živim ovde, uz sve prihode koje imam, nego u nekoj instituciji. U stanovanju imamo sve mogućnosti, kao i svi drugi ljudi, bez obzira na to što smo mi osobe sa intelektualnim teškoćama. Imamo pravo na zapošljavanje, na rad i na ljubav. Baš sam srećna.
Svakome ko ima mogućnost da živi na taj način bih preporučila da pokuša. Imam najbolju drugaricu iz škole, koja, nažalost, nema ni penziju, ništa nije ni nasledila od tate i mame, te ne može da bude u stanovanju. Jednostavno, nema prihoda da plaća troškove. Ne možeš da živiš u stanu, a da ga ne plaćaš. To ne bi bilo lepo prema Udruženju niti prema cimerima.
Sada živim sa cimerkom i cimerom. Slažemo se dobro. Bude tu nekih čarki, kao i u svim normalnim porodicama. Malo se nekad sitno posvađamo, ali oprostimo jedni drugima. Ljudi smo, svi mi grešimo. Priznajem, nekad se oni naljute na mene, nekad i ja na njih, ali to je sve okej. Delim sve što imam sa njima, oni kad nemaju, ja im dam. Ako se desi da ja nemam, oni meni daju. Ljudi smo, treba da se pomažemo.
Stvarno ih doživljavam kao porodicu, a i druge ljude iz Udruženja isto tako. Stekla sam mnogo bitnih prijateljstava. Delimo i lepe, i one manje lepe stvari. Idemo u bioskop, u pozorište, na letovanja i zimovanja, razne ekskurzije… Baš se ponosim njima. Oko mnogih stvari su mi izašli u susret. Kad me bodre, ja rastem kao kvasac. Da nije bilo „Na pola puta”, ljudi koji u njemu rade i njihovih korisnika, ja bih, nažalost, bila u nekoj instituciji. Divni ljudi su oko mene.
Završila sam ŠOSO „Mara Mandić”, za specijalno obrazovanje. Išla sam i na specijalne olimpijade. Igrala sam košarku i fudbal. Sport ne volim da gledam, ali volim da igram. Te olimpijade su bile mnogo lepe. 2010. godine sam bila u Varšavi, u Poljskoj. Zbog sporta sam putovala dosta i po Srbiji.
Prodajem Liceulice oko godinu dana. Nekad bude super prodaja, nekad onako. I to je u redu. Sve zavisi od vremena, od ljudi, koliko ih ima u baštama, kafićima… Prodajem časopis u parku, u centru grada, nekad i u Narodnoj bašti.
Liceulice mi je mnogo promenilo finansijsku situaciju
Sada imam još neki dodatak uz penziju i ostale prihode. Imam i stalne kupce. Ne pričam mnogo sa njima zato što volim da pričam samo sa ljudima koje poznajem, sa ljudima koje ne poznajem – slabo.
Pored prodaje časopisa, radim i kao spremačica u jednoj firmi. I od toga mogu da zaradim. Skromno se živi uz tu platu, ali živi se lepo. Povremeno šetam i pse. Ovog leta sam šetala Medu. Em volim kuce, em mi znači i taj novac. Volim sve životinje. Mada, plašim se malo velikih pasa. Pojurili su me jednom davno, pa se toga uvek setim kad ih vidim. Šetnja Mede me je baš odmarala, iako je bila posao.
Odmaram se još tako što slušam muziku ili pravim nešto slatko. Pored slatkiša, kuvam i ručak često. Volim da kuvam i volim sve da jedem. Jedio što nikako ne mogu je suvo grožđe. U stanju sam da ga osetim bilo gde. Kuvanje je deo mog dnevnog rituala, kao i kafa ujutru. Ustajem uvek rano. Rođena sam u pet ujutu, zato sam ranoranilac. Ustanem, rasanim se, namestim krevet, sredim se u kupatilu. Onda palim šporet i spremam džezvu. Ako moram negde da žurim i ne mogu jutarnju kafu da popijem, odmah znam da će biti nezgodan dan.
razgovarala i fotografisala: Anja Mihić
