Već nekoliko meseci, Đorđe Ivanović na dorćolskim ulicama prodaje naš magazin. Ako prolazite ovim krajem, sasvim je moguće da ste ga videli ili čak da ste kupili (hvala vam!) magazin od njega. Međutim, sada imate i priliku da pročitate njegovu priču, te da ga tako bolje upoznate.
Znate li vi, gospođo, šta je to hidrocefalus? To vam je voda u glavi, ili oštećenje vodenog kanala. Obično izaziva epileptične napade, kočenje ruke, a jezik ti zapadne u usta, pa si gotov ako nema koga blizu da ti pomogne. Ja sam maltene jedinstven slučaj, jer meni se to ne dešava. Ali često imam glavobolje i trpim zamor.
Zovem se Đorđe Ivanović, rođen sam 26.6.1990. u Zvorniku. Odmah su mi po rođenju dali ovu dijagnozu. Pretrpeo sam osam operacija za dvadeset osam godina, i četiri revizije. Imam cevčicu od temena do stomaka, služi kao odušak kad se komore prošire. Ili da voda cirkuliše. Nekad se deo cevčice vadi i skraćuje, a nastavak dodaje, pod anestezijom. Uveče od toga nastaju bolovi i žigovi u slepoočnici. Uglavnom mi to ne smeta kad prodajem Liceulice, ali kad mi se sloši, stavim časopise u torbu, sednem u autobus, i pravac kući u Vrčin, opština Grocka. Ne volim mnogo da pričam o bolesti.
U školu više nisam išao nego što sam išao. Osnovnu sam pohađao u Zvorniku, a srednju u Podgorici, specijalnu, pri Zavodu za školovanje i profesionalnu rehabilitaciju invalidne dece i omladine. Stanovao sam u Domu, s drugovima iz cele Jugoslavije. Ostao sam u kontaktu s jednim Nikolom Đurđevićem iz Beograda. Lepo smo se slagali. Dosta sam izostajao, ali mi je odlično išla matematika.
U udruženje „Živimo zajedno“ stigao sam u maju 2016. godine. Defektolog, psiholog i socijalni radnik brzo su primetili da dobro baratam ciframa. To je bilo važno zbog vraćanja kusura kupcima novina. Da znam da sračunam kusur, ako mi kupac da novčanicu od 1000 dinara.
Ana, ćerka direktora Udruženja, uslikala me je pa sam dobio legitimaciju. To je bilo u septembru 2016. godine. Od tada sam lutajući prodavac. Stanem gde god hoću, a da nije zauzeta lokacija. Priđem lepo i fino, nikom se ne unosim u lice. Ako neće da kupi, ja ga ostavljam na miru, ne trčim za njim, ne uhodim ga. Znam da me može ošamariti, da me može povrediti i pocepati novine, ako sam bezobrazan. Nisam to doživeo, ali čuo sam da se događa drugima.
Na ulicu uglavnom idem sam, ne idem s Draganom. To mi je devojka. Dopala mi se čim sam je video u „Živimo zajedno“. Gledao sam je i gledao, i nisam smeo da joj priđem čitavih mesec i po dana. Bila mi je tako lepa, dopala mi se cela njena figura. Onda smo počeli da razgovaramo, i reč po reč, krenuli da se zabavljamo. Ona je početnica kao prodavačica, i nije redovna kao ja da izlazi svaki dan, već samo sredom i petkom. Ja odmah krećem na posao, čim završim sa obavezama u Udruženju.
Nije mi mnogo stalo do para, jer šta su pare, važno je zdravlje. Više mi je do druženja i kvalitetno provedenog vremena.
Rekao sam vam već da mi zarada nije mnogo važna, iako ni najmanje nije loša. Mama i tata su razvedeni, i ja živim sa ocem s kojim zajednički raspolažem prihodima. On prima penziju, ja tuđu negu i pomoć. Uz ono što dobijem za prodaju, uspeva nam da rastegnemo ceo mesec. Platimo račune, odvojimo za hranu, a nešto ostane i za garderobu. Ponosan sam što doprinosim kućnom budžetu.
Priču o Đorđu u celosti možete pročitati u aktuelnom magazinu br.49.
Autorka: Dragana Nikoletić
Foto: Sara Ristić
