Autori: Bojan Marjanović i Miloš Janković
Demokratija je reč koju svakodnevno čujemo – u medijima, u školi, u svakodnevnom govoru. Međutim, šta tačno ta reč znači i na koje sve načine možemo demokratiju promišljati, razgovarali smo s Đorđem Pavićevićem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Da li se „demokratija” i na koje sve načine zloupotrebljava kao paravan za partikularne interese pojedinih političkih i/ili ekonomskih elita?
Istorija demokratije puna je takvih kritika, od antičkih pisaca, preko opata Sjejesa, Marksa, Vebera ili Karla Šmita, do današnjih teoretičara postdemokratije. Rekao bih da je danas ova podložnost postojećih demokratskih procedura sprezi novca i partijskih elita dobro dokumentovana činjenica. Problem je što se ona danas, kad ne postoji realna politička alternativa prihvaćenom (ili nametnutom) shvatanju demokratije, predstavlja kao normalna i neuklonjiva činjenica političkog života. Demokratiji je oduzeta ne samo sposobnost nego i pravo da interveniše u društvene odnose i ispravlja neke očigledne nepravde koje tamo postoje. Ovo iskustvo su u veoma ranom periodu demokratije stekle socijalističke stranke, koje su smatrale da je dovoljno dobiti izbore da bi se sprovodio određeni program i prema njemu menjala društvena struktura. Na tom putu su stajali moćni ekonomski interesi. Da bi se izbegao rizik da jedna takva slučajnost, kakva je pobeda na izborima, dovodi u pitanje postojeće društvene odnose, ova pitanja su najpre depolitizovana, odnosno demokratskim ustanovama je oduzeto pravo da se pitaju o nekim aspektima ekonomskih odnosa. Kasnije je demokratska država i razoružana, pa ona danas najčešće nema kapacitete da pruža socijalne usluge građanima jer joj je kroz procese racionalizacije uprave, povećanja efikasnosti i fiskalne konsolidacije oduzet kapacitet da deluje, ona nema vlastita finansijska sredstva ili obučene službenike da takve programe samostalno sprovodi.
Da li je unutar tako postavljenog političkog polja uopšte moguće govoriti o demokratiji u njenom „nezloupotrebljenom” obliku? Svi se pozivaju na demokratiju, ali kako prepoznati aktere koji time nude istinski progresivna rešenja, a kako one druge?
U poslednjih sto godina, gotovo svi režimi u Evropi, sa izuzetkom italijanskih fašista, ma kakvi da su bili, tvrdili su da su ovaj ili onaj oblik demokratije. To je posledica shvatanja da je demokratija ideološki prazna, ali da je dobra udavača jer može da legitimiše razne ideologije. Iz ovog razloga ona gotovo uvek ide s nekim prefiksom. Ovo je samo delimično tačno. Nije tačno da demokratija nema ideološki ili etički sadržaj, ali tačno je da mora čuvati otvoreno polje za ideološka nadmetanja ili će prestati da bude demokratija. Zbog toga se ne može unapred reći koja rešenja su progresivna a da se ne izađe izvan demokratije. Sve što se može reći iz pozicije demokratije jeste da su „progresivna” ona rešenja koja unapređuju učešće, a to su ona koja vode do političke subjektivacije i političke emancipacije grupa koje nisu mogle da dođu do reči i artikulacije svoje pozicije. Mnoge grupe su zahvaljujući demokratiji postale politički akteri (religijske manjine, radnici, žene, itd.), ali ona ne može da garantuje uspeh i punu emancipaciju. Ja bih rekao da nikako nisu progresivna ona rešenja koja hoće neke aktere unapred da isključe iz političke borbe i oduzmu im pravo da ravnopravno učestvuju. Liberalne demokratije su, u ovom smislu, pokazale veliku osetljivost za političku emancipaciju različitih identitetskih manjina (etničkih, religijskih, seksualnih, itd.), ali i neosetljivost za emancipaciju grupa u socijalno nepovoljnom položaju (radnika, neobrazovanih, siromašnih). Neke od današnjih tzv. neliberalnih demokratija imaju suprotnu tendenciju.
Ceo intervju pročitajte u štampanoj verziji 43. broja magazina Liceulice.
