Iako bi mnogima prve asocijacije na Đorđa Balaševića bile vezane za šaljive pesme mornara koji gleda Banat, Srem i Bačku s Fruške gore ili možda za duboko emotivna razlivanja proste duše slovenske, neodvojiv od njih je i jedan veliki opus političkih pesama, ali i istorijat političkih gestova. U 71. broju našeg magazina koji se bavi nacionalizmom i njegovim sveobuhvatnim uticajem na našu stvarnost, pročitajte priču o pesmama, i o pričama iza pesama, koje su učinile da 19. februara ove godine uvidimo da još uvek postoje šavovi koji čvrsto drže jednu zemlju koja već trideset godina ne postoji.
„Radio sam intervju s Balaševićem početkom devedesetih i zamerio mu što je imao pesmu ’Šugar Rep’ na albumu, a on mi je rekao: ’Pa ja na svakoj ploči imam bar jednu takvu pesmu-budalu koja privuče ljude, a onda ovi ozbiljniji otkriju ozbiljnije pesme”, priča za naš magazin rok kritičar Petar Janjatović.
I zaista, Balaševićeva karijera je 1977. i započela baš jednom takvom, arhipesmom-budalom, kada je Jugoslaviju – i to preko 180.000 prodatih singl ploča – upoznao sa izvesnim Fon Ligenštulom, kome je na jednom davnom balu prišla neka dama i uzviknula da ga u razdeljak ljubi. Već naredne godine pojaviće se nekoliko pesama koje će postaviti temelje balaševićevskog osećanja sveta. Jedna je bila pripovedački, gorko-slatki album s letnjim fotografijama „Oprosti mi, Katrin”, koji je u kolektivno pamćenje uveo prvi ikoničan Balaševićev lik, gde će se kasnije doseliti i Boža Pub, Lunja, Profesor Lukić sa četvrtog sprata, Steva Čenejac i njegov stric, Vasa Ladački, Buba Erdeljan sa sve onim groznim mužem, Sale Nađ i ostali. Druga pesma je bila elegična „Život je more”, koja je definisala njegovu specifično akcentovanu setnu liriku spram koje je lako biti ciničan, ali na koju je, ako ste živeli u ovom jeziku u poslednjih nekoliko decenija, teško biti imun. Može se nadugačko objašnjavati zašto je to tako, a može i sasvim kratko – treba biti vrlo nepošten pa ne priznati koliko je Balašević veličanstveno umeo da, i doslovno i metaforički, srimuje ploču Best of Ry Cooder i finu, malu, plavu kutijicu za puder.
„On je od početka popunjavao potpuno neistraženo područuje u jugoslovenskoj muzici, s tom dvojnošću koju je, pogotovo u ranim godinama, nosio. S jedne strane, laloški šeret i zajebant, snaša na salašu i panonski mornar, ali sa druge strane se vrlo brzo pojavljuje i taj njegov važan lirski momenat. Mi smo tada, kao napaljeni klinci, ali i bilo kada kasnije, mogli da mu zamerimo da je sve to previše zaslađeno – i bilo je, ali na pravi način zaslađeno, s pravom merom, nikad ne prelazeći granicu. Od početka je bio strahovito jak autor koji je emotivno svakoga od nas pogađao u neku žicu koju nije imao ko drugi da pogodi. Našao je nišu u kojoj je bio ne samo najbolji nego praktično i jedini, bez prethodnika i bez naslednika”, kaže za Liceulice kolumnista nedeljnika „Vreme” Teofil Pančić.
I takav je, sasvim nesvodiv na ovaj žanr ili onu supkulturu, uspeo da se kao malo ko drugi useli u najrazličitije ćoškove jugoslovenske pop kulture – citiran je i u „Žikinoj dinastiji” i u „Lepa sela lepo gore”, a svoje pesme su spram njegovih pravili i Goran Bregović i Vudu Popaj, i Rade Šerbedžija i Letu štuke. Osim toga, Balašević je ostavio tako dubok trag u našem jeziku da su, kako u jednom tekstu primećuje Miljenko Jergović, ključne reči i ključne fraze tog jezika postale upravo one Balaševićeve. Uostalom, koliko ste puta pročitali novinski tekst o mladoj odbojkaškoj reprezentaciji ili mladim matematičarima, a da ste već u podnaslovu naleteli na „neke nove klince”? Koliko je samo različitih prigoda opisano kao „parada pijanstva i kiča”, a koliko se besmislenih izbora između više varijanti istog, od političkih partija do televizijskih kanala, svelo na „princip je isti, sve su ostalo nijanse”? Nije li Geda Gluperda završio na nalepnicama i plakatima pred izbore 2000. godine? I, naravno, postoji li fraza koja je toliko često korišćena – u doslovnom, ironijskom, negatorskom i svakom drugom obliku – kao što je ona „računajte na nas”?
Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom, pomislim na onu pesmu. Već je godinama ne pevam, stari refren nikom ne treba. A ljudi pesme kratko pamte, Komandante.
I „Računajte na nas” spada u simptomatične momente iz Balaševićeve 1978. godine. Ona je, naime, prva njegova politička pesma. „Naravno da je lako bilo biti ciničan prema ’Računajte na nas’ kad se pojavila. Pankrti su napravili ’Računite z nami’, koja je bila obračun ne toliko s tom pesmom, koliko s tom vrstom svesti. Istina, Balašević je u toj prvoj fazi bio sistemski autor i njegov jedini angažman bio je potvrđivanje zvaničnog narativa. Ali kada je čovek do te mere talentovan i izuzetan, on i od takve pesme napravi nešto izuzetno. Tih su godina objavljivane stotine takozvanih revolucionarnih pesama kojih se danas niko ne seća, a iz ’Računajte na nas’ i dalje znamo svaki stih”, kaže Teofil Pančić. Međutim, on ovu Balaševićevu fazu ne doživljava kao proračunati konformizam. „Mislim da je on tad bio mlad čovek koji je verovao u neki najgeneralniji okvir sistema, u smislu Jugoslavije i bratstva i jedinstva, a ne da je verovao u sekretara pokrajinskog komiteta ili u to šta piše u novom broju ’Komunista’. I ne verujem da je to njegovo ubeđenje ikome dobronamernom moglo biti naročito sporno.”
Koju godinu kasnije otpevaće još jednu „sistemsku” pesmu („Triput sam video Tita”), ali od nje su danas zanimljivije neke druge, diskretno političke, s njegovih prvih solo albuma. „Ratnik paorskog srca” u trenutku objavljivanja možda zvuči tek kao uspešna stilska vežba na temu Prvog svetskog rata, ali danas stihovi „psovô je Braca i krivce i žrtve, i puške i vaške i rov prepun blata, rekô je: ’Ne možeš prebrojati mrtve, jer su se carevi igrali rata’” kao da nagoveštavaju u kom će pravcu ići Balaševićevi i stihovi i stavovi uskoro, kad dođu neki novi ratovi. A tek je pesma „Nikad kao Bane” bila važna vododelnica, koja je možda posredno, ali vrlo snažno pokazala da je zauvek bilo svršeno sa spevavanjem stiha u bilo čije ime, sem u svoje.
Sredinom osamdesetih je jugoslovenskom soliteru fasada držala, a temelji su klizili. To je i u Balaševićevim pesmama postajalo sve očiglednije, pre svega od famozne i monumentalne „Ne lomite mi bagrenje”. Ta pesma je, po objavljivanju, uglavnom tumačena kao univerzalni vapaj protiv bilo kog nasilja, ali bilo je i onih koji su je čitali kao nacionalističku pesmu koja viktimizuje Srbe, a demonizuje Albance. Danas, posle sveg polomljenog jugoslovenskog bagrenja – a i posle zaista brojnih Balaševićevih izjava da bi pesma isto značenje imala i prevedena na albanski – te optužbe za političku zloćudnost deluju u najmanju ruku budalasto, ako ne i nešto gore od toga. Međutim, s druge strane, pošteno je reći i da je, u tom mutnom i mučnom periodu umiranja jedne zemlje, i Balašević u par navrata skliznuo u govor koji je i iz tadašnje, a pogotovo iz današnje perspektive, vrlo problematičan. Često su u pokušajima da se diskredituje čitava Balaševićeva karijera svođenjem na nešto što je u njoj bilo em incidentno, em duboko određeno konkretnim političkim kontekstom – a bilo je takvih pokušaja, i to mnogo, i to s raznih strana – citirani i jedna zaista grozna kultur-rasistička rečenica o Albancima iz njegovog romana, ili to njegovo koncertno ismevanje Slovenaca, „smučara koji su mu se smučili” jer toliko žele da se osamostale. „Balašević i tada nastupa iz jugoslovenskog sentimenta, samo neadekvatno artikulisanog. On autentično pati zbog nečega što vidi kao raspad svog sveta. Naravno, on tada nedovoljno dobro fokusira ’krivce’ za taj raspad i, po njemu, ako neko hoće da ide, on po difoltu mora biti ’kriv’, umesto da se zapita ’a zašto taj neko hoće da ide’. Vidim to kao posledice jednog nedovoljno promišljenog, ali autentičnog lamenta nad zemljom koja se raspada. A njemu je ta ideja raspada bila nezamisliva i neprihvatljiva, kao što je, uostalom, bila i mnogima od nas”, potcrtava Pančić.
No, kad se uzme u obzir čitava jedna zla epoha koja je tek trebalo da nastupi, i u kojoj će Balašević odigrati, po mnogo čemu, herojsku ulogu, čini se da je njegov kraj osamdesetih mnogo uputnije tumačiti kroz neke druge reči i stihove. Recimo, kroz ubedljivo najređe citiranu pesmu u kojoj je po treći put opevao Tita, ovoga puta ga ne pominjući imenom, već kao Komandanta. A u toj pesmi, bolno nazvanoj „Rekvijem”, Balašević govori i kako „svako pleme crta granicu, svi bi hteli svoju stranicu”, a za sebe kaže „nisam lutak da me naviju, imam samo Jugoslaviju, sve druge baklje bez mene plamte, Komandante”. S tim da je ova pesma ključno važna za političko razumevanje Đorđa Balaševića slaže se i Teofil Pančić. „Ako je ’Računajte na nas’ pesma koja je nastala niz dlaku poretku, ’Rekvijem’ nastaje uz dlaku. I nije se tu toliko promenila njegova perspektiva, koliko se promenilo sve drugo oko njega. Ipak, u toj pesmi se vidi da je on sazreo i kao čovek i kao autor koji ume da razdvoji bitno od nebitnog, a sve ono što će uslediti tokom devedesetih na neki je način imalo zametak u toj pesmi – on će biti neko ko samim svojim postojanjem i delovanjem objedinjuje to gorko osećanje ostavljenosti i poraženosti običnog, dobronamernog čoveka, bilo gde od Slovenije do Makedonije. Čoveka koji je izručen na milost i nemilost gospodarima rata, ljudima koji mu određuju ne samo sadašnjost već i prošlost.”
Godinu dana pre „Rekvijema”, Balašević je, zajedno s dečjim horem, otpevao jednu pesmu koja je tad zvučalo pomalo deplasirano i demode, a održavala se tek možda kao slutnja suluda. Ili, kako to kaže Petar Janjatović: „Pesma ’Samo da rata ne bude’, kada se pojavila, 1987. godine, izgledala nam je onako, malo kao jeste, Balaševiću, baš će rat da bude, sigurno, kako da ne. A u stvari, rat je bio tu iza ćoška.”
I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi, i čitav svet se izobličio.
„Balašević je bio baš tvrdoglav lik, skroz na svoju ruku. I ta tvrdoglavost je bila povezana s njegovim neskrivenim otporom Miloševiću i ratu, kao i, naravno, to što je odrastao u višenacionalnoj sredini, što je sebe doživljavao kao anacionalnog i što su mu jezivo na živce išle sve te promene u društvu. I onda on na koncertima u Sava Centru – koji je državni, dakle, režimski prostor – podjebava ove iz vlasti, a oni mu pošalju vojnu policiju da ga pokupe za Vukovar. Mislim da je taj njegov kućni zatvor, kad nije izašao iz kuće jedno pedeset dana, a marica mu je sve vreme stajala ispred kapije i čekala ga da promoli nos, mislim da je to bio presudan trenutak za njegovu nepokolebljivu borbu protiv rata i protiv budala”, kaže Janjatović.
A u tim godinama kad smo „u šupak kosmosa upali”, Balašević je pesmom o čoveku s mesecom u očima koji zna šta znači ubiti grad oplakao rušenje Vukovara, u tim je godinama izvesnog Bobana u pesmi „Sloboda-Ne!” upitao „je li ovo kasarna il’ zemlja”, i u tim je godinama poručivao JNA da odjebe jer „nema mojih u ovom ratu naših”. Petar Janjatović, kad se priseća tog vremena, misli da su upravo te godine bile zenit Balaševićevog stvaralaštva. „Tih par albuma koji su se pojavili devedesetih bili su izuzetno značajni. On je bio među onim autorima koje sam slušao tako što sam držao omot ispred sebe i pratio tekst. Jedan od retkih koji je, iako je imao već ozbiljnu karijeru iza sebe i veliki broj napisanih pesama, umeo da se ne ponavlja. Osim toga, i njegovi koncerti iz devedesetih bili su jako važni, jer smo sa njih izlazili učvršćeni u veri da vredi biti protiv ovih na vlasti. Njegov značaj je, bar iz dva razloga, preveliki. Jedan je zbog te masovnosti i broja ljudi koji su ga pratili. Drugi je taj što je mnogo toga tih godina govorio baš kroz same pesme, a jedna dobro adresirana pesma je deset puta efektnija nego pedeset opozicionih intervjua.”
Premda je svaki glas razuma tada bio dragocen, upravo je ta masovnost koja je Balaševića pratila činila njegov otpor ratnom ludilu toliko značajnim. Naprosto, drugačiju specifičnu težinu ima kada jedna od najvećih zvezda oklevetane i ubijene zemlje – zvezda koju svako može da prepozna na ulici i zvezda čija devojka sa čardaš nogama dođe na baš svaku jugoslovensku svadbu, zgrabi nešto i zaigra ludo, divlje – ne samo da se ne okrene ka modernom i vrlo probitačnom otkrivanju srpstva, već svojim istrajnim prkošenjem zlu ohrabri veliki broj ljudi na čije su se duše, zdravu pamet i goli život okomili oni „što uz bojni poklič legaju i pevaju u slavu noževa”. Zato su i njegovi koncerti u nekadašnjim jugoslovenskim gradovima i republikama koje su tih godina postale inostranstvo – počev od onog 1994. u Ljubljani, kada je, po nedavnom pisanju Svetlane Slapšak, publiku pozdravio sa „Zdravo, domovino!” – bili simbolički ključan momenat u ponovnom uspostavljanju pokidanih veza.
„Nakon jednog od njegovih novogodišnjih koncerata u Sava Centru napravili smo konferenciju za štampu, potpisali ugovor, i tako je sve krenulo. Bez ijednog plakata smo sve karte prodali petnaest minuta nakon što smo ih pustili, i to uprkos ograničenju da jedna osoba može kupiti najviše četiri. I vjeruj mi, sve dok nije izašao na binu i rekao: ’Dobro veče, moje Sarajevo’, ja nisam vjerovala da će se to stvarno desiti. Njegov koncert u Sarajevu je za nas bio objava početka mira”, kaže za naš magazin Aida Feraget, koja je ispred kancelarije UNHCR-a bila organizatorka prva dva Balaševićeva posleratna koncerta u Sarajevu.
Svega dve i po godine od završetka opsade u kojoj je Sarajevo gotovo četiri godine svakodnevno zasipano mecima i granatama, i u kojoj je stradalo 14.000 ljudi, Balašević je održao dva puna koncerta u „Skenderiji”. Koncerti su održani pod krilaticom „Za slobodu kretanja i pomirenje”, i sav prihod od njih bio je namenjen za kupovinu proteza deci ranjenoj za vreme rata. Na koncertima je, osim Sarajlija, bilo i po nekoliko hiljada ljudi iz Banjaluke i Mostara. „U tom trenutku nisu postojale komercijalne linije, a UNHCR je svakako organizovao program međuentitetskih posjeta. To su, pre svega, bile posjete grobljima ili protjeranim. Imali smo te autobuse na raspologanju i svi koji su imali karte za Balaševićev koncert imali su prijevoz do Sarajeva i natrag, za Banjaluku ili Mostar. Čini mi se da je, po koncertu, prodato četiri hiljade karata u Sarajevu, jedan mali broj karata je otišao i u Tuzlu, a sve ostalo, po pola, u Banjaluku i Mostar. Svuda su razgrabljene u petnaest minuta, mene su kolegice iz kancelarija odatle zvale i urlale: ’Šaljite još!’ I ne znam kako, ali na oba koncerta bilo je i ljudi iz Splita i Zadra, ali to ti je samo dokaz da, ma kakve priče da pričaju ’zli dedaci’, veze se ne kidaju i one traju”, kaže Aida Feraget.
Potrebno je bilo dosta sastanaka da bi se različitim inostranim zvaničnicima, tada uključenim u organizaciju ovih koncerata, objasnilo odakle ideja da u gradu čije je ranjavanje i mučenje faktički omogućio srpski režim sada nastupa jedan pevač iz Srbije. Međutim, Aida Feraget kaže kako je svima u Sarajevu bilo jasno zašto je to ne samo važno već i neophodno. „Balašević je bio i ostao naš. Nikome, ni mladom, ni starom, nije bilo potrebe objašnjavati zašto dovodimo Balaševića, već su samo pitali: ’Je li istina da dolazi?’ Nakon opsasde, u kojoj je postojalo evidentno uključenje srpskog režima, Sarajevo je imalo potrebu da pokaže da nije postalo grad mrzitelj. Mogu ja pričati do ujutru o tome, ali Balašević to najbolje opisuje kad kaže da je Sarajevo kao razigrano dijete koje prvo pruža ruke. I njegov koncert smo doživeli kao nagradu nama za to što ipak nismo otišli u nacionalizam i isključivost. Jer, znaš, mi smo svi pre rata voleli i Riblju čorbu, to je bend koji se mnogo slušao u Sarajevu. I onda čuješ da taj neko ko ti je, sa svojim pločama, bio dio zida u sobi sad puše u istu tikvu sa onima koji pucaju u tebe. To su strašna razočarenja. Ali Balašević je ostao isti, i još je javno priznao da je protiv rata, i objasnio zašto nije u stanju da mrzi neku Aidu iz Sarajeva, ili nekog Hrvoja iz Zagreba. Te stvari nisu nas ni hranile, niti su nas čuvale od metaka, ali bile su jednako važne. Šta je neko od tvojih, a kad kažem od tvojih, mislim na one koji su ti srcu mili, šta je neko od njih rekao o situaciji u kojoj si ti trenutno.”
U Srbiji je bilo različitih reakcija na Balaševićev odlazak u Sarajevo. To jutro, pre polaska, došli su da ga isprate i svoje poruke mira pošalju tadašnji gradonačelnik Novog Sada, grupa studentkinja i studenata, kao i jedan pekar koji je doneo pecivo, da im se nađe za put. S druge strane, jedan u to doba mladi ministar na televiziji će ga nazvati jefitnom fukarom koja ide da peva Muslimanima. Inače, taj mladi ministar je danas predsednik Republike Srbije. Međutim, iz Beograda je, priključivši se Balaševićevoj ekipi iz Novog Sada, za Sarajevo krenula i grupa od par desetina novinara. U toj grupi su bili i naši sagovornici Petar Janjatović i Teofil Pančić.
„Meni su ti koncerti kao u magnovenju prošli, toliko su bili emotivni. Nosio sam čak i neku kameru za televiziju Pančevo, ne sećam se ni šta sam snimao, ni gde su ti snimci, samo znam da sam stajao tamo ispred bine i sve vreme osećao tu neverovatno gustu energiju publike. Mislim da je, od svih njegovih koncerata koje sam gledao, na ta dva najmanje pričao. Uputio je tih nekoliko toplih rečenica, i tri ili četiri sata muzikom pričao s ljudima”, seća se Janjatović. „Taj koncert je bio katarzična stvar kakva se dešava samo jednom u životu, i njegovom i svih nas koji smo tamo bili u ma kom svojstvu. Hteo to ili ne, on je predstavljao nekoga ko je u Sarajevo došao odnekud, nekoga ko je prešao neku reku da stigne do njih, i to je, zaista, delovalo kao objava kraja rata”, kaže Pančić.
Negde baš u vreme sarajevskih koncerata nastaje i jedna od najpotresnijih Balaševićevih pesama iz devedesetih, „Sevdalinka”, u kojoj kaže da „most se pruži gde ja stanem” i da „nema meni jedne strane, dok si ti na drugoj strani”. Balašević je tih godina zaista bio jedan od najhrabrijih graditelja mostova i nema tog proteklog vremena, tog kolektivnog zaborava, pa ni te smrti koja to može zamutiti. Pesma „Sevdalinka” našla se na albumu „Devedesete”, koji će izaći 2000. godine. Iste te godine, početkom jula meseca, u intervjuu za nedeljnik „Vreme”, sâm Balašević ovako govori: „Kada sam otišao u Sarajevo, ovde je objavljeno: ’Ima li on pravo da se tamo izvinjava u ime srpskog naroda?” Snimak tog koncerta niko živ ovde nije emitovao, a tu bi se lepo videlo da se nikome ne izvinjavam, jednostavno zato što nemam zašto da se izvinjavam. Oni koji treba da se izvine moraće sami da odu to da urade. Ja mogu da se izvinim u ime ljudskog roda gradu koji je mrcvaren, maltretiran, gde su deca ubijana iz snajpera. Kao čovek osećam mučninu, ali ne i potrebu da se izvinjavam u ime onih koji su to činili. Jednom sam u životu napravio grešku i pevao ’u ime svih nas’. Ćuti, bre, pevaj svoje, u svoje ime!”
Ali pevajući u svoje ime, pevao je i u ime mnogih koji su osećali istu tu mučninu od čitavih tih devedesetih godina. Pevajući u svoje ime, u ime mnogih je devedesetima poručio da se jebu.
Za svaki slučaj, još uvek samo svoj.
Prvom pesmom na albumu „Devedesete” te je godine sočno ispsovao. U drugoj je podsetio na srce koje bubnja večni tam-tam otpora. U četvrtoj je na neverovatan način spojio studentske proteste iz 1997. sa davnom ljubavnom pričom u kojoj junaka devojka ostavi zbog pandura. U petoj se na zagrebačkoj Ilici pojavljuje onaj ćirilicom ispisan bećarac. U šestoj je priča koju vrlo nerado priča, o antihristu jednom i raspikući, Gedi takozvanom. Sedma pesma je ona u kojoj je Bogu prosto bilo krstimo se il’ klanjamo. A jedanaesta je „Dok gori nebo nad Novim Sadom”, verovatno do danas najpotresnija pesma o NATO bombardovanju i onoj godini o kojoj su neoSrbi, kako ih je Balašević zvao, toliko često i mnogo govorili, a gotovo ništa suvislo nikad nisu rekli. Na kraju albuma, još jednom se izvrtela „Psovka na temu Devedesete”.
Bio je to album koji je sumirao deceniju iza Balaševića, i album kojim je učestvovao u zadavanju konačnog udarca jednom režimu koji je ratovima, nacionalizmom, pljačkom, kriminalom i sveopštom zagledanošću u vlastiti pupak izmrcvario sve koji su, na ovaj ili onaj način, postali njegove žrtve ili taoci. Aktivno je učestvovao i u protestima koji će kulminirati Petim oktobrom, padom Miloševića i, činilo se, novom epohom u kojoj na vlast dolaze „njegovi”. Ali, naravno, nije to baš sasvim tako bilo jer Balašević, odavno se zna, nije kao Bane. „Pitaju me komšije kad me sretnu: ’Hoćeš ti sad nešto biti?’, a ja im kažem: ’Ja sam nešto već odavno’”, pričao je krajem 2000. godine na koncertu u Narodnom pozorištu, organizovanom za aktiviste Otpora hapšene prethodnih godina. A 2004, u jednoj od deset epizoda svog televizijskog šoua (i jednom od svojih poslednjih pojavljivanja na javnom servisu), rekao je i kako je uvek maštao o tome „kako li će biti kada na vlast dođu naši”, a onda je, kad su došli, shvatio da „nema naših”.
Poslednjih godina je povremeno objavljivao pesme, punio sve moguće jugoslovenske dvorane i pozorišta, a živeo je i radio poprilično izolovan od glavnih medijskih tokova. Ta je izolacija donekle bila i stvar njegove odluke, a odnekle i činjenice da se nije obistinila ona njegova slutnja s jednog od prvih koncerata posle Petog oktobra da će političari protiv kojih se deset godina borio nestati iz naših života tako da ćemo morati „mikroskopom da ih tražimo, jer to i jesu, mikroorganizmi i štetočine”. Oni su, međutim, dotakli „dno dna” i odatle su, nažalost, i dalje veoma prisutni u našim životima i dalje veoma oblikuju svet u kome živimo, a u poslednjih godinu dana su i udruženi s jednim drugim groznim mikroorganizmom koji je našu stvarnost obrnuo naopačke, donevši nepodnošljivo mnogo zbunjenosti, manipulacije, straha i smrti.
„Mi smo se ovdje u Sarajevu dvije noći skupljali, palili svijeće i slušali njegove pjesme. Kad sam čula da je umro, oko pet sati, do jedno osam nisam mogla prestati plakati. I sa kim god da sam pričala, svi su imali osjećaj da je umro neko naš, neko iz kuće. Ali neko stvarno naš, ne neko ko ako je moj, onda nije tvoj, nego je baš svima naš”, kaže Aida Feraget o smrti Đorđa Balaševića. Smrti koju Teofil Pančić opisuje kao „poslednji mogući jugoslovenski društveni događaj”. I zaista, kao da su se u tih nekoliko dana materijalizovale one reči Viktora Ivančića u kojima se pita „tko može biti tako glup da misli da je Jugoslavija mrtva samo zato što je više nema”, pa su ljudi, širom tog granicama, nesrećom i ljubavlju obeleženog prostora, izlazili na ulice i trgove da pevaju Balaševićeve pesme i da plaču. „Dirljivo je sve to bilo baš zato što je bilo tako spontano i što nije neki komitet tako odlučio. Mene su u nekim intervjuima pitali da li Balašević treba da dobije ulicu, pa da li treba da dobije spomenik, pa da li treba da se proglasi dan žalosti. Pa, ljudi, bili su Dani žalosti! Nisu bili određeni nekim državnim dekretom, ali su se desili. I stvarno je bilo kao u onome ’ne pitaj za kim zvona zvone, jer za tobom zvone’. Naprosto, ogroman komad nekog zajedničkog emotivnog kontinenta odvojio se od nas. A što se tiče spomenika, treba samo negde u centru Novog Sada posaditi lipu i ispod nje staviti tablu sa pet ili šest stihova iz pesme ’Jednom su sadili lipu’, i to će biti najbolji mogući spomenik Đorđu Balaševiću”, kaže Petar Janjatović.
Na kraju, teško je zatvoriti tekst čije je nastajanje podstakla smrt koja je prekinula jedan tako veliki i tako velikom broju ljudi važan život, a ne biti patetičan. Možda u pomoć treba pozvati baš samog Balaševića, jer on je umeo da odigra na prepad – napadao je patetikom kada je ne očekujemo, a kada smo za nju bili spremni, uglavnom je odvaljivao nešto lucidno i duhovito. Recimo, u jednom intervjuu kog je dao mučne 1999. godine – novinaru koji je do njega morao doći skelom, jer su mostovi preko Dunava bili porušeni – rekao je i ovo: „Verujem u neku svoju karmu i ne mislim da ću poginuti u Novom Sadu od neke NATO rakete. Jednom sam krenuo po ćevape skuterom. Olivera se pobunila, jer je bila vazdušna opasnost. Samo sam je pitao: ’Da li ti zvuči realno da čuješ kako je poznati jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević poginuo za vreme NATO napada na Novi Sad, na svom skuteru, sa šerpom punom ćevapčića?’”
Stvarno, ne zvuči realno. Još nerealnije zvuči scenario s nekakvim glupim virusom koji zloćudno, u kapljicama, jezdi kroz vazduh od čoveka do čoveka.
Jer cirkus može da ode, ali kad ostane tako dubok okrugli trag na mestu šatre smrt nije smrt, već samo još jedan Dunav kom je Đole rekao „Oprosti, velika reko, ali ja sam morao preko”.
A preko je večnost.
Autor: Bojan Marjanović
