Beskućništvo je globalni društveni problem s kojim se suočava sve veći broj ljudi širom sveta. U situaciji beskućništva može se naći bilo ko, bez obzira na uzrast, rodni identitet, nacionalnu pripadnost ili zdravstveno stanje. Identitet i društvena percepcija tog identiteta, međutim, utiču na svakodnevicu osoba u situaciji beskućništva, kao i na mere podrške koje su im neophodne. O tome sa čime se suočavaju žene koje ostanu bez krova nad glavom piše Katarina Bogdanović, stručna saradnica programa za sveobuhvatnu podršku osobama u situaciji beskućništva „DrumoDom” organizacije ADRA.
Mentalna vežba
Zamisli, žena si. Imaš 46 godina.
Petak je. Pada kiša. Padala je celu noć. Spavala si u javnoj garaži. Čuvar te pušta, ali s vremena na vreme moraš motkom i telom da braniš „teritoriju” od drugih koji nemaju gde. Već osam godina si u situaciji beskućništva. Roditelji su umrli, ostali su dugovi. Rođaci su nezainteresovani, imaju oni svoje probleme. Partner te je maltretirao, otišla si. Deca su velika, žive u drugom gradu i nećeš da čuju za tebe. I oni imaju svoje probleme. Pričaš brzo i glasno. Od imovine imaš dugu crnu kosu, četiri torbe i motku. Odskoro imaš i državljanstvo i masnicu ispod oka. Snalaziš se za hranu. Pametna si. Kažu da si mentalno različita kada neće da te uvrede, kad hoće – da si luda i agresivna. Znaju oni takve kao ti, muškarače. Misliš se, nek’ idu dođavola. Danas ideš u policiju da ostvariš svoje pravo i predaš zahtev za vađenje lične karte. Zvuči jednostavno, ali tebi nije. Spremaš se psihički da ne čuješ i ne vidiš. Kiša i dalje pada. Ulaziš u policiju. Mokra si. Nemaš kišobran. Imaš vaške i skoro čistu, mokru kosu. Ostalo nije čisto ali je crno. Nosiš svoju imovinu sa sobom. Viri motka. Zamisli da osećaš poglede i prezir: „Žensko, a prljava, smrdi, koliko je glasna, sigurno je zaslužila tu modricu.” Neki se smeju. Svi se sklanjaju. Jedan kaže: „Vidi ovu ludaču.” Oteraš ga dođavola. On ti preti, ti vičeš o svojim pravima. „Zamole” te da izađeš napolje, imaju oni svoje probleme. Oteraš ih dođavola. Probaćeš sutra ponovo. A možda i ne.
Broj ljudi u situaciji beskućništva konstantno raste
Prema podacima Evropske federacije organizacija koje se bave podrškom ljudima u situaciji beskućništva (FEANTSA), koja broji preko 130 organizacija iz 26 država u Evropi, broj ljudi u situaciji beskućništva konstantno raste. Samo onih koji spavaju na otvorenom ima više od 1.300.000. Tome ključno doprinosi neoliberalni kapitalizam u čijem je interesu sticanje profita, a ne dobrobit ljudi. Beskućništvo je društveni problem, što znači da je odgovornost za prevenciju i smanjivanje štetnih posledica nastalih životom u beskućništvu na društvu i državi, a ne na konkretnim osobama.
U zakonodavstvu Srbije beskućništvo nije ni definisano
Ne postoji adekvatan način prikupljanja podataka o broju ljudi u situaciji beskućništva. Ne postoje opšteprihvaćene i primenjivane kategorije ljudi u situaciji beskućništva, kao ni tipologije, prilagođene i adekvatne usluge i programi u sistemima socijalne, zdravstvene zaštite, ekonomske i stambene politike. U javnom mnjenju se podstiču stereotipni narativ i predrasude o uzrocima beskućništva. Često se čuje da su „nesrećne okolnosti”, „lične karakteristike” i „odavanje porocima” uzroci beskućništva. U realnosti, najveći faktori rizika i uzroci za ulazak i ostanak u beskućništvu jesu sistemski i strukturni faktori poput neadekvatne ekonomske, socijalne, stambene, zdravstvene i obrazovne politike. Oni u međusobnom sadejstvu presudno utiču i na druge društvene probleme koji su najuže povezani s beskućništvom – siromaštvo, nezaposlenost i bolesti zavisnosti.
U Srbiji je zvanični prag siromaštva procenjen na 35.606 dinara mesečno za jednu osobu i svaka peta osoba živi čak i ispod ovog već nerealnog praga siromaštva. Važno je znati da je mesečna novčana socijalna pomoć oko tri puta manja od ovog iznosa. Ona predstavlja materijalnu pomoć koju, ukoliko ispune brojne uslove, mogu dobiti one/oni za koje država procenjuje kao najugroženije. Deklarativno, taj iznos bi trebalo da zadovolji osnovne životne potrebe, ali on je daleko od dovoljnog za život. U takvom kontekstu, siromaštvo se normalizuje, a odgovornost za društvene probleme prebacuje se na individue.
Žene doživljavaju veći stepen diskriminacije, marginalizacije i siromaštva
U sprezi s neoliberalnim kapitalizmom, patrijarhat omogućava i pospešuje diskriminaciju i veću socijalnu isključenost već ugroženih grupa. Kada uzmemo u obzir rodne razlike među ljudima u situaciji beskućništva, sve one neravnopravnosti koje inače postoje u patrijarhalnom društvu, jasno se uočavaju i ovde. Žene doživljavaju veći stepen diskriminacije, marginalizacije i siromaštva. Očekivalo bi se da je broj žena koje su u situaciji beskućništva veći, ali praksa rada s ljudima u situaciji beskućništva pokazuje da žene mnogo manje koriste institucionalne usluge smeštaja – prihvatilišta za odrasla i stara lica, kao i privremenu ili periodično omogućenu uslugu prenoćišta. Primećuje se i značajna rodna razlika u korišćenju usluga organizacija civilnog društva namenjenih osobama u situaciji beskućništva.
Neke od mogućih razloga možemo naći upravo u društvenim normama i rodnoj nejednakosti, koje patrijarhalno društvo pospešuje. Žene se i dalje dominantno socijalizuju da brinu o drugima, da trpe. One duže ostaju u odnosima koji im ne odgovaraju, čak i kada postoji nasilje u partnerskom odnosu. Ulice, mračni prolazi, spavanje na klupi u parku, haustoru i sl. predstavljaju dodatne rizike od rodno zasnovanog fizičkog i seksualnog nasilja. Tako da je to još jedan od razloga zbog kojeg se uglavnom odlučuju da ostanu u partnerskim odnosima i na taj način izbegnu život na ulici – onaj najvidljiviji oblik beskućništva. Postoji dodatna, izražena stigma i autostigma, sramota i diskriminacija kada su žene te koje krše društvene i pravne norme – „ženi ne stoji da pije, da psuje, da bude glasna i prljava”.
Sistem socijalne zaštite i većina usluga civilnog društva nisu dovoljno ili uopšte prilagođeni ženama
Najvažniji uzrok skrivenog beskućništva žena leži u činjenici da usluge u zajednici, mere iz sistema socijalne zaštite, kao i većina usluga i programa civilnog društva nisu u dovoljnoj meri ili čak uopšte prilagođeni ženama. Ukoliko postoji volja da se dosegnu i da se podrže žene u situaciji beskućništva, potrebno je da domovi, prihvatilišta i prenoćišta budu tako organizovana da zadovolje osnovne potrebe za sigurnim, zasebnim prostorom, za senzibilnim i adekvatnim stručnim radom koji bi mogao da odgovori na traumatska iskustva i izazove s kojima se suočavaju specifično žene u ovoj situaciji.
Kako mnoge žene u situaciji beskućništva imaju iskustvo preživljenog rodno zasnovanog nasilja, važno je obezbediti im siguran, zaseban prostor (sobe, toaleti, prostor za ručavanje i provođenje slobodnog vremena, dvorište) tokom boravka u ustanovi socijalne zaštite ili prenoćištu, svratištu i sl. Potrebno je obezbediti da s njima rade multidisciplinarni timovi, senzibilisane osobe vođene principima neosuđivanja, dobronamernosti, individualnog pristupa, poštovanja dostojanstva, sa znanjem pružanja adekvatne psihološke, socijalne, pravne, medicinske podrške i veštinama postavljanja granica, asertivne komunikacije, emocionalne samoregulacije, empatije, fleksibilnosti u mišljenju, posredovanju i zagovaranju.
Zamisli društvo usmereno na dobrobit i sigurnost svih ljudi različitih rodova. Zamisli da se razvijaju adekvatne i raznovrsne usluge i programi prevencije beskućništva i smanjivanja štete nastale životom na ulici uzimajući u obzir potrebe i kapacitete svih marginalizovanih među nama. Zamisli da živiš u društvu u kojem beskućništvo ne postoji.
tekst: Katarina Bogdanović
ilustracija: Andreja Lepir
