Ivan Arsić od nedavno prodaje naš magazin na Bulevaru kralja Aleksandra, u neposrednoj blizini Tašmajdana. Ako prolazite ovim krajem, sasvim je moguće da ste ga videli ili čak da ste kupili (hvala vam!) magazin od njega. Evo prilike da pročitate njegovu priču i da ga tako bolje upoznate.
Za sagovornika kakav je Ivan Arsić potrebno je mnogo stranica teksta, toliko toga ima da ispriča iz svog pedesetsedmogodišnjeg života. Neko bi rekao da je često bio žrtva okolnosti, ali on se tako ne oseća, možda i stoga što je sad ispunjen, kao prodavac magazina Liceulice, a možda i jer je zaljubljen. Kad pomene svoju novu devojku, živne, kao i kad priča o LUL-u.
„Mangup“ sa Autokomande, skovan na Dorćolu, prekaljen na Dušanovcu, Čuburi i drugde gde se seljakao, prinudno je ratovao, a dobrovoljno prodao plac i kuću da bi uložio u biznis s prijateljem. Ovaj ga je izneverio, pa se Ivan našao na ulici, a zatim u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj. Sada prodaju našeg magazina smatra novim početkom i uzletom krivulje sudbine nabolje. Njegova mudrost nije u učenju na greškama, već u miru s kojim prihvata i dobro i zlo. Ali, idemo redom, od trenutka kome on daje značaj početka, a to je školovаnje. Detinjstvo preskače, jer kao da se ovako ozbiljan i rodio.
„Otac mi je bio inženjer građevinarstva, pa je i meni sugerisao da pođem tim putem, za koji i nisam imao posebnog afiniteta“, govori Ivan o prvoj diplomi iz koje je ishodilo kratko zaposlenje u građevinskoj firmi Planum. Drugu „ćagu“, takođe kratkoročnu za egzistenciju, stekao je radeći u Zagreb papiru, pridruženom Novoj Prosveti. Tu je počeo kao fizički radnik, da bi napredovao u magacionera, pa u trgovca, posle i komercijalistu, i najzad u zamenika šefice.
Šefica je i primetila da je okretnog duha i vešt u računici, spreman da uči cake zanata, i stoga mu je poverila „gazdovanje“ pripojenom prodavnicom. Ta druga „diploma“, kako kaže ‒ interna, uskoro je postala samo suvenir, izlišan zbog daljeg razvoja situacije. Jer stigoše ratovi i raspad Jugoslavije, u kome nije bilo mesta za ekonomsku logiku, sve i ako je ta jedna radnja u Beogradu zarađivala kao svih pet u Zagrebu. „Direktor je bio fasciniran kako mi to uspeva, radnjica je bila baš malena“, pohvale kojima bi se svako dičio Ivan prepričava neutralno. Tako priča i o svom braku koji je usledilo. Ženu je voleo, ali bez žara. Rastali su se baš kako su i živeli – sporazumno, za šta mogu da se okrive i spoljni faktori.
Jer jedne noći, kasno, neko je zazvonio na vrata, probudivši ih. Bila je to vojna policija, s belim uprtačima i naredbom „pođite s nama“. Ubrzo se našao u selu Pećani kod Umke, gde je sprovedena četvorodnevna obuka, „dovoljna“ po mišljenju nadležnih za iskušenje teških borbi kod Vukovara.
Dok se toga seća za potrebe intervjua, Ivan „guta knedlu“: tu je njegov najbolji prijatelj ubijen, a on ranjen minom u noge. Da je ranjen i u dušu shvatio je tek po povratku s ratišta. Noću je imao košmare tokom kojih bi udarao usnulu suprugu, da bi naknadno shvatao gde se nalazi, i ko leži pokraj njega. Teško se i sporo oporavljao od svega.
„Bilo je i lepih trenutaka“, Ivan misli na prijateljstva stečena u rovu, koja je neko vreme i održavao. A onda je „sve izbledelo“, ili bilo obojeno borbom za egzistenciju i galopirajućom inflacijom.
Premda tad nije imao više od tridesetak godina, već je bio promenio nekoliko karijera, oženio se i rastao od žene, bio je u ratu, ranjavan je… pa čekam svaku njegovu novu reč, pitajući se šta li je sledeće. U doba „deda Avrama“ Ivan postaje taksista.
Za novu profesiju trebalo je još obučavanja, treći stepen saobraćajne škole, dobijanje dozvole „C“ kategorije, polaganje državnog ispita. Tokom relativno kratkog staža iskusio je i pokušaj oružanog napada, iz čega je srećom izašao nepovređen. Pritisnuo je alarm na „tužibabi“, kako taksisti zovu vezu s dispečerem, začas su kolege pritekle u pomoć, te su policajci samo posmatrali kako se „isteruje pravda“.
Ni tu nije bio kraj potrage za sobom. Otišao je u Sloveniju, ne bi li na osnovu tamošnjih papira lakše stigao do Nemačke, ali to se izjalovilo. Vratio se u Beograd, gde je nekako sastavljao kraj s krajem.
Novi obrt donosi smrt majke, kad odlučuje da proda stančić na Vidikovcu, ne bi li se pridružio ocu u kući u Barajevu, uz dovoljan kapital da ponovo počne da taksira. Ali već su postala teška vremena za ovu rabotu, previše zahtevna. Zato, kad mu je i otac preminuo, sve otuđuje, rešen da uloži u pomenuti biznis sa „onim“ prijateljem, koji je preko noći prestao da mu otplaćuje rate zajma, a Ivan više nije imao ni za kiriju.
„Ceo moj život stao je u dve kartonske kutije“, svedoči Ivan bez vidnih emocija, žao mu je samo izgubljenih fotografija. Uskoro, međutim, gubi i identitet: u epi-napadu, drugom po redu (prvi je bio još dok je bio u braku), završava na VMA, pa na Urgentnom, i najzad u Klinici „Laza Lazarević“. Bez dokumenata, samo u „boksericama“ i patikama, resto se usput zagubilo. Iz „Laze“ ga preusmeravaju u Kumodrašku, gde se pristojno namučio da svoje zvanično „ja“ ponovo dobije, sa adresom Centra za socijalni rad u ličnoj karti.
Tužno za nekoga s toliko potencijala, komentarišem u sebi, ali me dalja radnja opovrgava. U Prihvatilištu upoznaje tu devojku čiji mu pomen izmamljuje osmeh, i možda se prvi put stvarno zaljubljuje, što Ivana okreće poslu, prodaji magazina Liceulice. Ono mangupsko, čubursko, dorćolsko ne dȃ mu da posustane. I čini da je na ulici kao riba u vodi.
„Mesecima sam samo slušao od drugih prodavaca šta za njih znači magazin, pa sam i sȃm prelomio“, kaže. Zauzeo je mesto kod Crkve svetog Marka, gde na raskrsnici maše časopisom na „zeleno“, a za trajanja „crvenog“ poručuje: „Pročitajte Liceulice novi broj… da naše ulice dobiju novo lice… da na ulicama ne bude beskućnika“… Kad mu se slučaj nasmeši, ima još vremena da kaže „ako kupujete magazin ‒ pomažete mnogima, ako ga pročitate ‒ pomažete sebi“.
I mada ima stalnih mušterija, dobro shvata da je u ovom poslu, kao i u mnogim drugim, presudno strpljenje, zbog čega se „lako odustaje“.
Njemu je još zabavno da „kalkuliše“, ovoga put s vremenom. „Ponekad prođu sati a da ne uspem ništa da prodam, a onda za petnaestak minuta naiđe po nekoliko mušterija“, opisuje promenljivost sreće. Što je do njega ‒ on radi, ostalo je do sudbine.
Često se događa da ne mora ni reč da izusti, kupci sami prilaze, dobro znajući misiju programa Liceulice. „To su obično studenti, i ljudi srednje generacije, poput mene (konačno se smeje; prim. nov.), mahom žene“, rezultat je njegove analize tržišta. Može li ovaj posao da aktivira sve njegove darove, i plus da ga nauči strpljenju, još će se videti. Međutim, ovo preokretanje usuda u povoljnu šansu biće mu vrlo dragoceno, sluti.
Novi status već mu daje osećaj samostalnosti, vrednosti, dostojanstva, prečesto uskraćivanog. A da li će se triler obrnuti u romantičnu ljubavnu priču, prelomiće aktuelna ili neka druga žena. Živi bili, pa čestitali!
Dragana Nikoletić
