Tekst: Dejan Kožul
Ilustracija: Laslo Antal
I zatvor je za ljude, kako kaže poznata izreka. Ipak, boravak u zatvoru je neka vrsta iskustva graničnog tipa, nakon kog mnoge stvari više nisu iste. Ovo iskustvo imaju i neki od prodavaca magazina Liceulice, a najhrabriji među njima su o tome razgovarali sa našim stalnim saradnikom Dejanom Kožulom.
„Svaki čovek ima pravo na grešku, ali i na šansu, jednu, dve pa i više, osim ako ubije”, reći će vam Dragan Bulant, dobroćudni prodavac magazina Liceulice u novobeogradskom bloku 21. On je svoju grešku platio sa šest godina zatvora, što u Austriji, gde je živeo, što u Sremskoj Mitrovici, gde je tražio premeštaj, a greška je bila što je gledao druge kako kradu i ništa nije učinio da ih spreči, a mogao je, pa i morao jer im je bio nadređeni. A kad su „pali”, njega su, kako kaže, proglasili organizatorom. Komandna odgovornost? Pa tako bi se to moglo nazvati.
A zatvor, ako imate zdrav odnos prema ostatku života, može biti i škola. Za Dragana je to svakako bio slučaj, čak i u najbanalnijem primeru, jer u školi svi jedva čekaju ono spasonosno zvono. To zvono, u ovom slučaju, jeste istek kazne i nikome ne pada na pamet da zbog budalaštine produži svoj boravak.
„Nećeš da se kačiš sa nekim koliko god se ne podnosili jer obojica hoćete da izađete”, kaže nam Dragan. Iz zatvora je izašao, ističe to, čak i malo ranije jer mu je upravnik zatvora u Sremskoj Mitrovici poklonio šest meseci. Preciznije bi bilo reći da ih je Dragan svojom vrednoćom zaradio.
Zatvor je škola bila i za Darka Čkonjevića, za kog kažu da je jedan od najuspešnijih prodavaca našeg magazina. Ordinira po Slaviji i okolici gde ga često možete sresti i proveriti koja je to tajna koju ne želi da oda a koja ga čini toliko uspešnim u prodaji. Meni je rekao samo da on to radi srcem i smatra da ljudi to prepoznaju.
Darko je u Zabeli boravio tri godine i to najviše u zatvorskoj bolnici gde se lečio od zavisnosti. To je jedan deo priče. Onaj zatvorski je vezan i za dilovanje. Svestan je greški koje je činio pa će reći da je on jedan od retkih kojem je zatvor u potpunosti izbrisao želju za heroinom. Terapija je svoje učinila, ali učinila je i njegova želja da se izvuče iz tog pakla i da nastavi život koliko god to teško bilo, a bilo je teško obojici po izlasku iz zatvora. Taj beleg zna da traje jako dugo.
Dokumentarni film „Zapisi iz ćelije broj 12” Marine Kovačević nastao je tokom rada sa osuđenicima koji izdržavaju zatvorske kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu, a koji su pripremali istoimenu predstavu. Nakon premijere, jedan od učesnika, koji je izašao na slobodu, ispričao je kako je tekao njegov proces povratka u društvo – od izbegavanja u širokom luku, preko stidljivog pozdravljanja, pa do konačnog prihvatanja i pozivanja na slave.
Slična iskustva su imala oba naša sagovornika, koji su, uz to, morali i da se snalaze za smeštaj nakon izlaska iz zatvora. Igrom slučaja, prihvatilište je bilo jedino što im je preostalo. „Osećalo se u vazduhu, kad ti neko priđe, da prilazi sa velikom distancom jer se plaše robijaša. Da li sam poludeo, da li sam još uvek dovoljno normalan? To pitanje je non-stop bilo tu”, objašnjava nam Dragan. „Kažu: ’Pusti ga, bio je na robiji’”. Ističe da on to nikad nije iskorišćavao jer, kako kaže: „Čime se budala diči, pametnog je sramota”.
Darko kaže da je ljudima u prihvatilištu trebalo godinu dana da ga prihvate.
„Godinu dana sam imao problema”, priseća se on. Nije išlo lako ni sa pronalaskom zaposlenja. Dragana je dodatno ograničavala činjenica da ima problem sa kukom. Nekako se snalazio i preživljavao uz pomoć prijatelja, da bi danas živeo na Ledinama, iako je imao sasvim drugačiji plan. Prijavio se za pomoć i dobio je, kaže, 30.000 dinara, od kojih je planirao da renta neki stančić, odnosno da se malo povrati nakon šloga i rehabilitacije koju je morao da izgura, a koja je trajala pola godine u Slankamenu. Toliko nije ni radio, pa mu je taj novac silno trebao, ali kroz suze nam kaže da je i opljačkan i da je sad ponovo na nuli. Ostao je i bez dokumenata, što je dodatni problem sa kojim se suočava.
Slična iskustva imao je i Darko, i to u nekoliko navrata. Jednom je opljačkan na ulici, a desilo se i da zaspi u autobusu ka Kumodražu, gde sada živi sa nevenčanom suprugom, i da tako ostane i bez novca i dokumenata.
Period prilagođavanja na novi život dodatno im je otežala i epidemija virusa korona, a prisilno zatvaranje, koje smo svi doživeli, upoređuju sa zatvorskim iskustvom. Kad su konačno dobili priliku da opet izađu na ulicu sa magazinom, teško je bilo povratiti ljude i njihovo poverenje. Baš kao što je teško bilo povratiti ih i nakon izlaska iz zatvora.
„Bogu hvala da je ostala vera. Vera u Boga, vera u sebe. Ako hoćeš, i u najgorem čoveku možeš da nađeš nešto dobro. To me jedino održava”, na kraju nam priznaje Dragan, a iskoristio je priliku i da se požali na loš vid koji mu onemogućava da još malo radi na sebi – da čita.
„Slabo čitam jer ne vidim dobro. Nemam naočare pa ne mogu da čitam, a i kad ih nabavim izgubim ih ili ih slomim jer nosim one kineske koje i nisu najkvalitenije.” Žena i deca su mu ostali u Austriji, pa iako i dalje ne gubi nadu da će možda bar deca doći, na kraju kaže: „Zatvor me je izmenio i postao sam mnogo strpljiviji. Gledam da se dovedem u neko stanje mira, ljubavi… Teško je. Prvo kad nemaš ni gde ni s kim, a sve se nadaš da ćeš naći nekoga sa kim možeš da živiš, da popričaš, da podeliš i da se usrećiš.”
Darko je našao nekoga sa kim deli dobro i zlo. Kaže da ima problema sa nesanicom ali ne dozvoljava da ga to udalji od posla koji voli, a voli i da čita, posebno ako se o njemu nešto piše, priznaje nam. „Najviše volim kad dam intervju, pa će mi i ovaj biti drag. Ali volim i intervjue glumaca, drugih prodavaca, kulturu…” I uvek se vraća na Koelja, kog je čitao u zatvoru, a kog je citirao i u prošlom tekstu: „Sećam se rečenice: ’Kad nešto jako želiš, ceo svemir se napne da ti se želja ispuni. Da, ali mora i da se pogura malo”, zaključuje na kraju.
