Svetlana Petrović je jedna od najvrednijih prodavačica magazina LICEULICE. Svaki put kada je pitate zašto joj je važno to što prodaje magazin, reći će vam niz svojih ličnih razloga, ali i jedan univerzalni i za čitavo društvo bitan – zato što je važno da što više žena radi i bude ekonomski samostalno. Ovo je njena priča.
Ušla je u redakciju prilično natrontana slojevima jakni, u farmerkama podvrnutih nogavica, shodno terenskim uslovima. Ne zbog ljubičastog šeširića, već zbog nečeg iznutra, Svetlana Petrović je delovala kao prava dama. Pravilne crta lica i aristokratski nos samo su deo kolaža koji govori o zavidnoj lepoti iz mlađih dana. A lepa je i sada, kada su joj šezdeset dve godine.
Ako biste je upitali za životni moto, rekla bi – borba i stalno obrazovanje. Nekada je ta borba nežna, kao kada prodaje Liceulice, a mnogo češće teška, s nepredvidivim ishodima. Što se njenog obrazovanja tiče, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekoliko akreditovanih kurseva jezika. Svetlanino neformalno obrazovanje zapravo je deo njene neumorne borbe – pohađala je tečaj samoodbrane za žene. I sve vreme je gutala knjige, novine, magazine, zapravo sve što bi joj se našlo pod rukom. Tako je otkrila i naše novine.
Zadivljena sadržajem, poželela je da se priključi mreži prodavaca. Napisala je redakciji imejl i već pet meseci joj je prodaja magazina Liceulice glavna preokupacija.
„Nije u pitanju samo novac, premda je i on važan, jer žena treba da bude što nezavisnija, u tom poslu mi je najbitnija komunikacija“, kaže Ceca, vadeći cigaretu iz kese za duvan. Jutros je bila kod pulmologa i dobila pumpicu za astmatičare, te disciplinovano, nakon što cigareta dogori, odlaže duvan do sutra. Nije bolesna, pumpica je deo preventive, a još jedan Svetlanin moto je „bolje sprečiti nego lečiti“. Zato redovno ide na kontrole, po preporuci lekara s televizije.
„Od smrti majke, 2008, živim sama u stanu na Dorćolu“, reči su kojima Svetlana započinje razgovor. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog „Pokojnika“. „Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku“, kaže ovo kao važan deo svoje identifikacije.
Zašto „šećer“ – jer je sladak, a „deka“jer je znatno stariji od nje, što im ne smeta da se već dvadeset pet godina „zabavljaju“ i međusobno pomažu. Šećer-deka, naime, nije hteo da se ženi nakon prvog braka, pa je sve ostalo na povremenim susretima i svakodnevnom telefonskom ćaskanju.
*Tekst u celosti možete pročitati u magazinu br. 36.
