Razgovarala: Vanja Velisavljev
Na ulicama Novog Sada u plavo-narandžastom prsluku odnedavno možete sresti našeg novog prodavca, inženjera elektrotehnike i bivšeg muzičara Tibora Čizmara. Njegova životna priča pokazuje da svako može da završi na ulici, koliko god to u nekom trenutku izgledalo malo verovatno. Kad ga sretnete ne zaboravite da kupite svoj primerak, jer Tiboru prodaja magazina Liceulice trenutno donosi jedini prihod, dok čeka da preko Centra za socijalni rad dobije dokumenta potrebna za socijalnu pomoć. Ipak, kao što i mnogi drugi naši prodavci kažu, druženje i osećanje da su deo zajednice znači im još više od novca koji mogu da zarade. Njegova najveća želja je da, možda i uz pomoć novog posla, ponovo dobije priliku da svira gitaru.
Rođen sam u Novom Sadu, u porodici obrazovanih ljudi. Roditelji su mi bili direktori firme i živeli smo dobro. Završio sam elektrotehničku školu, posle sam studirao elektrotehniku. Išao sam uporedo i u muzičku školu, gde sam svirao gitaru i klavir. Kasnije sam svirao rekreativno, sâm, ali i u bendovima. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih sam živeo od muzike.
Oko 2010. godine, ili malo posle, radio sam u „Tempu“ na prijemu i otpisu robe na rampi, i u „Elektrovojvodini”, gde sam se bavio izgradnjom trafo stanica u južnoj Bačkoj. Posao sam izgubio jer sam se posvađao s direktorom.
Oženio sam se, pa sam se razveo. Živeli smo svi zajedno, žena, ja i dve ćerke u velikom stanu. Kad smo se razvodili ja sam samo izašao iz stana, ostavio sve njima, ništa mi nije trebalo. I gitare su mi ostale, a ja tamo više ne idem. Nismo ni u kakvom kontaktu. Srećemo se nekad, ali je to retko. Stanu da se jave. Ćerke su tražile i moj broj telefona, ali im ja sad ne dam. Velike su, nisu male, završile su fakultete, šta sad…
Od tada sam na ulici. Eto, šator mi je tu iza… nemam ni gde da ga dignem. Posećujem prihvatilište, tamo dobijem sendvič da nešto pojedem. Sada nema spavanja tamo, spavanje je dozvoljeno jedino zimi. Hranim se uglavnom tako što dobijam od ljudi, od poznanika. Od organizacije „Patrija“ sam dobio šator i vreću za spavanje. Razmišljao sam da ga postavim pored Dunava, ali tu je velika frekvencija ljudi i plašim se da će me pokrasti. Ja ne mogu ceo dan da sedim u šatoru, moram da odem po hranu. Lakše mi je s vrećom za spavanje, nju uglavnom nosim sa sobom, ali uvek razmišljam gde ću sledeće da spavam. Sa policijom svakog dana imam kontakt, ne diraju me, ali mi kažu da se prebacim na drugu stranu ulice.
Nemam nikakva primanja, ni socijalu. Problem je što nemam prijavljenu stalnu adresu, prijavljujem se na Centar za socijalni rad, ali ličnu kartu još nisam dobio. Čekam je već sedam meseci. Dva puta sam davao izjavu policiji zbog toga. Rekli su javiće mi. Samim tim nemam ni zdravstvenu knjižicu, nemam ni socijalnu pomoć, nemam ništa…
Negovateljica iz Svratišta me je upoznala s magazinom Liceulice. Rekla mi je da se javim tamo i da probam nešto da zaradim. Magazin prodajem u blizini Limana, Grbavice, Sajmišta. Trudim se da se moja lokacija prodaje ne preklapa s lokacijama drugih prodavaca. Nekad mi zbog toga slabo ide prodaja, ali šta da radim…
Dobijam svakakve odgovore kada ponudim magazin. Kažu mi da su nepismeni, da zbog toga ne mogu da kupe, da ne znaju latinicu, da ne znaju ćirilicu… Svašta! Ljudi još uvek ne prepoznaju dovoljno magazin Liceulice, bar što se Novog Sada tiče. Kada smo pre mesec dana išli u organizovanu posetu Beogradu, čuo sam da tamo prodaja ide bolje.
Novac mi ne znači koliko druženje s ljudima, zajednica. Dobri su svi ljudi ovde. Imam i prijateljicu Vesnu. Čisto da ne budem sam, mene samoća ubija. Pomažemo jedno drugom razgovorima, zajedno smo, lakše je. Imamo Beku, psa, on ide sa nama. Ujutro kad ustanemo, ako imamo para, idem na kafu. Na Železničkoj stanici kupimo kafu za pedeset dinara ili u jednoj pekari za četrdeset. I onda šetamo, ceo dan šetamo. Davno sam bio na psihijatriji, pa mi je tamo psiholog rekao da je šetnja najbolji način da pobegnem od loših misli. Prodajući Liceulice mogu dosta da šetam.
Imam ideju da dovedem Nešu Galiju da sviramo zajedno na ulici. Razgovarao sam s ljudima iz „Patrije“, hteo bih da vidim da li je moguće. Kada bih nešto mogao da promenim, voleo bih da sviram. Sviranje me opušta i lepo se osećam kada me ljudi slušaju.
