Da li je mogućnost izbor vakcine uticaj tzv. antivakserskog lobija, ili demokratizacije brige o sopstvenom zdravlju? Da li je obavezna vakcinacija jedna vrsta nametanja autoriteta, ili prosto stvar zdravog razuma? Da li zaista imamo vremena i privilegiju da biramo nacionalnost vakcine koju primamo?
Petar Đurić (20) iz Novog Sada nije se prijavio za vakcinaciju, i ne planira do leta. Kaže da mu je ta tema pomalo misteriozna jer ima previše izbora i ne zna koja je razlika između ponuđenih vakcina. Nemanja Đikić (32) iz Beograda želi da primi rusku vakcinu, jer veruje da su mnoge vakcine proizvedene „zbrzano”, a sputnik V je ipak proizvedena na tradicionalan način. Ana Miletić (36) iz Novog Sada, s druge strane, želi da primi „Fajzerovu”, na osnovu saveta poznanice koja radi u zdravstvu.
Sociolog i kolumnista Danasa Aleksej Kišjuhas ističe svoju iznenađenost tendencioznim izborima građana s obzirom na relativno uspešnu masovnu vakcinaciju u „hronično zapuštenoj” Srbiji. „Nažalost, jedno javnozdravstveno pitanje jeste transformisano u (geo)političko pitanje, i sada se kolektivno kuvamo u toj čorbi. Rusofilija sa amerikanofobijom ovde se decenijama neguje i zaliva, pa me ne iznenađuju navedene društvene podele i lični odabiri na eUpravi.”
Prema najnovijim podacima Vlade, u Srbiji je trenutno vakcinisano 1.136.131 čovek, te je po broju vakcinisanih na milion stanovnika Srbija šesta u svetu, a po stopi vakcinisanih prva u regionu. Međutim, da međunarodni odnosi zaista utiču i na izbor i na nabavku vakcine govori i to da je dosad ubedljivo najviše nabavljenih vakcina iz Kine. Da li ćemo svi na kraju zavoleti „brata” Si Đin Pinga?
„Ova naša politika nesvrstanosti, pardon vojne neutralnosti, prvi put ili najzad ima i neke pozitivne učinke na naš svakodnevni život i zdravlje. Oni bilateralni sporazumi i direktne kupnje od proizvođača očigledno su ispali efikasniji od lojalnosti samo jednom geopolitičkom bloku, kao u slučaju već kultno trome i nažalost inertne Evropske unije. Ko zna, možda ćemo svi na zapadu evroazijskog kopna, gradualno, zaista i zavoleti brata Sija, njegove pojaseve i puteve”, kaže Kišjuhas za naš magazin.
Isto tako, država Srbija je 14. februara poklonila 4.680 doza „Fajzerove” vakcine Severnoj Makedoniji, dok mnogi građani i građanke Srbije koji su se prijavili za nju još čekaju svoj poziv. Kišjuhas komentariše kako je sve politički čin, pa i vakcinacija, ali podseća i na to da koronavirus ne poznaje naše državne granice. „Vakcine zaista jesu postale političko i ideološko, a ne naučno, imunološko ili epidemiološko pitanje. Takva pitanja su i mnoge druge naučne činjenice, poput teorije evolucije ili globalnog zagrevanja. Ljudi se i tim naučnim povodom međusobno dele i grupišu po ideološkim i političkim linijama podele. Mnoge osobe koje prihvataju teoriju evolucije to ne rade zato što zaista poznaju proces prirodne selekcije, odnosno slučajne mutacije i selektivne retencije. Već zato što su ideološki pristrasni. Baš kao što i zaveraški protivnici 5G tehnologije sa alufolijom na glavi nisu samo naučno neobavešteni o opsegu frekvencija iz fizike iz osnovne škole, već su i oni ideološki pristrasni. U tom smislu, u pravu je Slavoj Žižek – ne može se samo naukom, (ne)znanje je tu irelevantno, ključna je ideologija.”
Međutim, on ne vidi problem u poklanjanju vakcina zemljama u regionu, a koje jesu nažalost oštećene u toj geopolitičkoj ujdurmi. „Odlično je ako se režim politički promoviše regionalnom solidarnošću. Zveckajmo vakcinama, a ne oružjem”, zaključuje Kišjuhas.
Od revolta do teorije zavere, u jednom kliku
Podozrivost prema vakcinama zaista postoji, ali tome doprinosi nedostatak medijske pismenosti i edukacije. Novinarka portala „Istinomer”, koji se bavi dekonstrukcijom dezinformacija, Tamara Tančić tvrdi da je u srcu svake lažne vesti revolt – ljudi su trenutno besni na instuticije, na nadležne, na novinare, na ceo svet – a teorije zavere im daju osećaj da imaju makar neku kontrolu nad onim što se dešava. Kvaka je, kako kaže, u negaciji tmurne realnosti i pribegavanju instant rešenjima: „Hronično nezadovoljstvo i nepoverenje u zvaničnike i institucije dovelo je do toga da su se ljudi okrenuli savetima i prognozama nestručnih lica. A mediji koji upravo njima daju prostor da govore o naučnim i zdravstvenim temama svakako jesu među glavnim krivcima. Isto tako, pored klasičnih medija, ljudi se sve više okreću alternativnim izvorima informisanja.”
Od „najsmešnijeg virusa”, navodne smrti u Norveškoj zbog „Fajzerove vakcine”, sve do lažne vesti o tome da su vakcine nastale iz ugrušaka abortiranih beba, neproverene informacije koje kruže medijima mogu biti veoma opasne, a hiperprodukcija isfabrikovanih sadržaja doprinosi strahu i panici koji su zavladali zbog pandemije. „Tvrdnju da se u vakcini ’AstraZeneke’ nalaze komadići laboratorijskih majmuna, pacova i ugrušaka abortirane bebe nedavno smo proverili i nije istinita”, kaže Tančić. „Ovakve stvari su veoma opasne. Upravo otuda napori koji se realizuju delovanjem fekt-čekerskih redakcija širom sveta u cilju suzbijanja širenja lažnih vesti koje mogu da ugroze zdravlje svih nas.”
Sa ovim zaključcima se slaže i Kišjuhas. Problem, kako tvrdi, postoji u tabloidizaciji pandemije i narativima koji stavljaju lekare u položaj zvezda ovog „izmišljenog rata”, pa je građanima naročito bitno „šta je rekao dr Kon”, ili „šta je rekao dr Nestorović”. Kako navodi, takvi narativi ne doprinose ničemu dobrom i bitnom. „Gardijan i Njujork tajms su svojim čitaocima bili ponudili neverovatne, izvrsne, interaktivne, pa i veoma zabavne sadržaje koji građane zaista informišu o nauci koja stoji iza vakcina, zaraze, bolesti i sličnog. Ali neobično je teško izbušiti te tvrde daske kognitivnih pristrasnosti. I domaći izvori takođe postoje, iako se plašim da naši mediji isuviše insistiraju na nekakvim skandalima.”
Kako približiti naučne činjenice širem auditorijumu veoma je kompleksno pitanje i tu se stavlja na test inventivnost verodostojnih i kredibilnih medija koji su u ringu s lažnim vestima i šarolikom publikom. U tom pogledu, Tančić je zabrinuta: „Ukoliko televizije s nacionalnom frekvencijom dozvoljavaju da milioni ljudi svakodnevno budu izloženi netačnim ili neutemeljenim tvrdnjama, kojima se raspiruju panika i frustracija i produbljuje nepoverenje u naučna i medicinska dostignuća, kako jedan mali medij koji se bavi proverom činjenica može da pobedi u toj borbi?”
Svetsko prvenstvo u borbi protiv virusa
Srbija je zemlja koja je pobedila koronavirus, kaže predsednik. Srbija je zemlja koja je pobedila po broju vakcinisanih, kaže ministar zdravlja. Ako govorimo o samohvalisanju koje često možemo čuti od domaćih zvaničnika, brojne su izjave takmičarskog tipa. Prema rečima Tamare Tančić, od početka pandemije je prisutna vrsta retorike koja je u najmanju ruku neprimerena, budući da se nalazimo u svetskoj zdravstvenoj krizi koja svakodnevno odnosi ljudske živote. „Opet, Srbija trenutno jeste pri vrhu liste vakcinisanih u Evropi po kriterijumu broj vakcinisanih na stotinu ljudi, po podacima sa sajta Ourwordindata.org. Iako jeste tako, akcenat ne bi trebalo da bude na takmičenju i isticanju ko je bolji, već da se proces imunizacije odvija bezbedno po građane koji se odluče da se vakcinišu”, kaže Tamara Tančić, ističući da neke države imaju mnogo više stanovnika nego Srbija, a neke znatno manje, te je upoređivanje nepotrebno.
Da li smo zaista pobedili rat protiv koronavirusa, šta nas očekuje i jesmo li zaista prvi, Aleksej Kišjuhas je odgovorio citatom kineskog zvaničnika iz sedamdesetih, koji je, kada su ga upitali da proceni globalni uticaj Francuske revolucije iz davne 1789. godine, rekao – prerano je da kažemo. Međutim, još dodaje i ovo: „Nauka i znanje će pobediti na kraju, ja u to nemam nikakve sumnje. Ali ostaje pitanje sa koliko žrtava usput, da li je moglo bolje i moralo efikasnije, odnosno koliko će ta pobeda biti Pirova. U pitanju je ’dug i krivudav put’ kako su pevali sveti Jovan, Pavle, Đorđe i Ringo.“
Autorka: Isidora Ković
Fotografija: Jernej Furman
