Svaki dugogodišnji korisnik marihuane zna za posledice zloupotrebe ove biljke. Zna, kad mu misao zapne u razgovoru, da je to od vutre. Da je zbog gandže rasejan, često nervozan, iritiran sitnicama, sklon da prasne maltene bez povoda jer paranoja – s kojom je s vremenom kao naučio da se izbori – tako nalazi oduška.
I rupe u sećanju i izostanak ambicija mara-veteran duguje duvanju, zbog njega i ne sanja, ili snove ne pamti, a budi se teško, obliven smrdljivim znojem. Pa ipak rado kanabisu pripisuje dobar učinak, poput relaksiranosti, veće i bolje inspiracije, probuđenosti čula. Jer ne želi sebi da prizna zavisnost. Lakonski je odbacuje rečima: „Mogu da prekinem kad god hoću“. Ali to ili „neće“, ili će „sutra“, a odlaganje je još jedna od karakteristika
konzumiranja indijske konoplje.
Lično, nemam pojma koliko sam puta „prestajala“ i ponovo počinjala. Za prvo su razlozi jasni, a navedenim treba dodati skramu na očima koja te sprečava da ravnopravno komuniciraš sa „strejterima“. Bili oni deca, kolege, poslodavci, partneri u poslu – ti ne možeš ni najprostiju misao da oblikuješ. Hvataju te trema i nervoza da oni provaljuju da nisi baš „u vinklu“. Stoga smatram da joj je s pravom izbačena odrednica „laka“ iz zvanične nomenklature droga, iako marihuana ne vodi nužno drugim „težim“ psihostimulansima i opijatima, kao što je bije glas u stručnim krugovima.
Tvrdokorna mišljenja lekara (i policije) upravo me i teraju da stanem u odbranu kanabisa, jer su najčešće utemeljena na literaturi i zakonima, a manjku neposrednog iskustva. Živcira me i kad me neki dobar prijatelj opominje, jer uvek to radi sa neke, čini mi se, umišljene „više“ pozicije. Tako da mi ne preostaje ništa drugo no da svojom voljom presečem tu nadasve napornu adikciju. Onda se nađem u društvu duvača, i pokleknem. Daj jedan dim, nek sve ide dođavola… Ponovo sam u začaranom krugu.
Iz bogate istorije prestajanja, izdvajam nekoliko primera. Jednom sam probala da se obratim psihologu. Tražeći besplatnu pomoć, naišla sam na jednu nevladinu organizaciju sa tom vrstom usluge. Izložim njoj (jer radilo se o ženi) da me tišti što nemam kontrolu nad emocijama, pa pravim kavgu u novoj bračnoj zajednici. Kažem i da sam sva smušena, duševno labilna, uglavnom prazna, iako naizmenično cmizdrim i histerišem. A ona meni veli da i sama duva, i da u tome ne vidi poseban problem, ako ga uspešno „hendluješ“. I ode na godišnji odmor.
Moj čemer je bio veliki, pa nisam mogla da je sačekam. Rešim da potražim podršku Anonimnih zavisnika. Anonimni narkomani nisu mi legli. Previše karaktera izmenjenih dugom praksom uzimanja heroina, uglavnom. Apstinenti od alkohola više su mi bili po meri,
a računah da je priroda zavisnosti ista, pa se uključih u AA sesije,
poznate iz filmova: „Ja sam ta i ta, alkoholičarka“. Isprva je sve išlo kao po loju, jedva sam čekala dane predviđene za sastanke. Da sednem na počasno mesto u krugu i saopštim šta me je dotle dovelo. Niko tu direktno ne replicira, već se nadovezuje sopstvenom pričom, u kojoj se obavezno i sâm pronađeš, pa plačeš novim, katartičnim suzama. One te drže da ne sklizneš ponovo, neko vreme te „radi“ to novo trezno stanje. Dobiješ snagu i volju, takođe u skladu s tokom rekovalescencije. Ali, već nakon nekoliko meseci, počeh da tražim dlaku u jajetu u funkcionisanju udruženja. Te oni su kao sekta, te možda su prestali s pićem, ali i dalje su svadljivi, sujetni, manipulativni i slično, pa proredih dolaske.
*Tekst u celosti možete pročitati u magazinu Liceulice br. 49
Autorka: Dragana Nikoletić
Foto: Louish Pixel
