Osobe u situaciji beskućništva, koje su u najtežem položaju od svih marginalizovanih grupa u Srbiji, ove godine su doživele novi udarac. Prihvatilište za stara i odrasla lica u Kumodraškoj ulici u Beogradu zvanično je prestalo s radom prvog jula 2025, a korisnici su rasejani po različitim domovima, od doma za stare na Voždovcu do nekoliko drugih sličnih institucija u unutrašnjosti Srbije. U ovom tenutku procene su da će radovi na izgradnji nove zgrade Prihvatilišta trajati oko godinu i po dana.
Makar na papiru, Grad Beograd ima plemenite namere – da dom koji je imao mesta za sto četiri osobe zamene novim, većim i savremenijim objektom, sa boljim uslovima za život, koji bi imao kapacitet od sto četrdeset četiri mesta. Taj novi objekat, međutim, treba da bude podignut na mestu trenutno postojećeg Prihvatilišta, jer po već ustaljenom običaju kada se radi o gradnji u Srbiji, prvo se ruše zgrade i izbacuju ljudi, a tek onda se razmišlja, ako se uopšte razmišlja, gde će da žive korisnici dok čekaju izgradnju novog objekta.
Tek nakon pritiska organizacija iz nevladinog sektora i Mreže za borbu protiv beskućništva, koju čine udruženja ADRA, Liceulice, A11, PIN, Klikaktiv i Caritas Srbije, saznali smo da Dom za stare Voždovac postaje de facto novo Prihvatilište za stara i odrasla lica, ali s manjim kapacitetom i uslovima prijema koji zasad još nisu poznati. Ipak, čak i s prenamenom dela doma za stare na Voždovcu, još uvek nije jasno šta će se dešavati s novim potencijalnim korisnicima. Hoće li na Voždovcu biti mesta za njih, ili će dobijati mesta u domovima za stare van Beograda (ako mesta uopšte bude bilo)? To je samo još jedna od nuspojava taktike „sruši pa razmišljaj”, koja definitivno nije dobro rešenje kad je reč o javnim politikama koje bi trebalo da pomognu našim sugrađanima u situaciji beskućništva.
Ovo nije prvo iskakanje iz kakve-takve stabilnosti kada je reč o Prihvatilištu, budući da su kovid mere, koje su podrazumevale obavezan negativni antigenski test i dvonedeljnu izolaciju pre useljavanja, zvanično ukinute tek u aprilu 2024. godine. Nakon što su gotovo tri godine proveli u izolaciji, bez mogućnosti izlaska, korisnici Prihvatilišta su se susreli s novim problemom – hoće li uopšte imati krov nad glavom? Čim je zatvaranje počelo da se pominje u javnosti, Mreža za borbu protiv beskućništva je od nadležnih institucija – u ovom slučaju Sekretarijata za socijalnu zaštitu Grada Beograda – pokušavala da dobije informacije o planovima za rad Prihvatilišta, ali odgovor nije stigao ni nakon tri poslata dopisa.
Ono što znamo jeste da je prema planu projekta predviđeno da radovi na podizanju novog objekta Prihvatilišta traju petsto dana, odnosno skoro godinu i po. To je izuzetno dug period, što nije dobro za korisnike usluge, ali ni za samo Prihvatilište, jer će za sve to vreme morati da koordinišu i pružaju uslugu na više različitih lokacija istovremeno. Pitanje je da li je to uopšte izvodljivo na način koji zadovoljava potrebe korisnika, s obzirom na logistiku i potrebu za osobljem posebno obrazovanim za rad sa osobama u situaciji beskućništva. Ako je bilo zahtevno voditi računa o samo najosnovnijim potrebama korisnika Prihvatilišta dok su svi bili pod jednim krovom, možemo samo da zamislimo koliko će to biti problem u situaciji sa ad hoc rešenjima i ljudima raštrkanim po različitim domovima za stare.
Moguća rešenja i dalji put
Adekvatno rešenje za Prihvatilište, dok se čeka na izgradnju novog objekta, bilo bi da grad dodeli zgradu ili kompleks zgrada dovoljnog kapaciteta za sve korisnike Prihvatilišta. Premeštanjem većine korisnika Prihvatilišta u Dom za stare Voždovac otežava se rad ovog doma, kao i ostalih domova u koje su korisnici Prihvatilišta privremeno smešteni, ali i rad samog Prihvatilišta kao ustanove. Grad Beograd poseduje veliki broj nekretnina koje su prazne i ne koriste se godinama, i bez sumnje se među njima može naći prostor koji bi odgovorio na potrebe Prihvatilišta.
Već godinama udruženja koja brinu o ljudima sa margine ukazuju i na potrebu da se uslovi prijema u Prihvatilište pojednostave i olakšaju. Jedna od poteškoća je u tome što Prihvatilište ima stručnu medicinsku, ali ne i psihijatrijsku službu, tako da ne prima korisnike psihijatrijskih usluga. Zbog toga su potencijalni korisnici morali sami da donose izveštaj od psihijatra da nisu kontraindikovani za kolektivni smeštaj. Mnogi ljudi u situaciji beskućništva su, saznavši za dugu izolaciju i ostale rigidne stavove stručne medicinske službe iz Prihvatilišta, izgubili poverenje u rad ove institucije i godinama izbegavali korišćenje ove usluge. Sada, makar u domu za stare na Voždovcu, smeštaj podrazumeva trokrevetne sobe – što je napredak u poređenju sa sobama u Prihvatilištu, u kojima je znao da bude i dvocifren broj kreveta. Uslovnije jeste, ali nije trajno rešenje.
Ovako haotična situacija svakako proizlazi i iz nedostatka adekvatnog zakonskog okvira. Samo beskućništvo kao fenomen moralo bi da bude zvanično prepoznato u zakonima Republike Srbije, jer tek kad imamo jasno određenu ranjivu grupu možemo rešavati specifične probleme s kojima se ta grupa suočava. To je naizgled jednostavan korak, ali neophodan da bi se odredili prioriteti. Trenutno, problem beskućništva zvanično ne postoji. Nakon što bi zakonske osnove bile uspostavljene, dalji sveobuhvatni odgovor podrazumevao bi temeljnu reformu sistema socijalne zaštite kao i pravljenje Nacionalne strategije za borbu protiv beskućništva. Udruženja koja čine Mrežu za borbu protiv beskućništva smatraju da bi najvažniju ulogu u ovoj strategiji trebalo da ima prioritetizovanje prevencije i rešavanje beskućništva kao složenog problema, pri čemu bi se standardizovale posebne usluge za ljude u situaciji beskućništva, unapredio se rad Prihvatilišta i Prenoćišta, koje bi postalo trajna usluga iz domena socijalne zaštite – što bar zasad zvanično nije slučaj.
Podrška socijalnom stanovanju i briga o mentalnom zdravlju kao oblici prevencije beskućništva bili bi još jedan pozitivan korak dalje. Ovakav integrisan pristup mora da postoji jer nije dovoljno dati nekom samo krov nad glavom – briga o mentalnom zdravlju, zaposlenje, novčana socijalna pomoć dovoljna da se plate dažbine i podmire osnovne životne potrebe, kao i različiti oblici pomoći pri ponovnoj integraciji povećavale bi šansu da se osoba vrati u društvo i, što je najvažnije, da se oseti jednakom, podržanom i dostojnom života u zajednici.
Dodatni udarac
Pored najave dugotrajnog zastoja u radu Prihvatilišta, osobe u situaciji beskućništva je sredinom jula zadesio i jedan akutni problem: Prenoćište koje se nalazi na Autokomandi, s kapacitetom od trideset sedam kreveta i radnim vremenom od osam uveče do osam ujutru, bilo je zatvoreno na nedelju dana zbog radova, a korisnicima je rečeno da moraju da izađu i da se sami snađu za smeštaj. Ni Sekretarijat za socijalnu zaštitu Beograd, ni Crveni krst Beograd, koji sprovodi uslugu Prenoćišta, nisu se potrudili da ponude bilo kakav alternativni smeštaj u toku trajanja radova, pa je Mreža za borbu protiv beskućništva uputila apel da se ljudima koji se nalaze u situaciji beskućništva smeštaj hitno obezbedi kako bi imali gde da sačekaju kraj radova. Da stvar bude gora, radovi su produženi, pa su na kraju ljudi čekali na povratak ove usluge punih devet dana, i u međuvremenu preživljavali kako je ko znao: veliki broj korisnika provodio je noći u parku na Autokomandi, pod otvorenim nebom, neko u hostelu za koji bi jedva izdvojio novac, neko u napuštenim i nebezbednim objektima u gradu. Prenoćište je ponovo počelo s radom 30. jula, ali uslovi u njemu su, prema rečima korisnika, ostali jako loši. Osim toga, niko još uvek ne zna da li će Prenoćište, nakon nekoliko godina sezonskog rada, konačno postati redovna vrsta smeštaja i pomoći za osobe kojima je to potrebno.
Do zaključivanja 115. broja magazina Liceulice, Mreža za borbu protiv beskućništva nije dobila odgovor hoće li usluga postati trajna. Rešenje za ovaj problem takođe se nalazi u domenu izvodljivog i zavisi samo od dobre volje Sekretarijata i Grada Beograda, budući da je prostor obezbeđen i uređen za ovu namenu. Uslugu je potrebno sprovoditi kontinuirano tokom čitave godine, a osim toga, bilo bi dobro da se otvori bar još jedan prostor sličnog karaktera u gradu, jer jedno Prenoćište i jedno Prihvatilište na grad veličine Beograda definitivno nije dovoljno.
Umesto da gasimo požare, potrebna nam je pravovremena sistemska integrisana reakcija koja obuhvata i prevenciju i odgovor na akutna pitanja. Drugim rečima, tražimo sistemsko rešenje, a ne dugotrajno krpljenje. Borba za to biće duga, ali formiranje Mreže za borbu protiv beskućništva predstavlja jedan ozbiljan korak i nadu da će rešenja stići brže nego što se to obično u našoj državi dešava i, što je najvažnije, zahvaljujući Mreži, osobe pogođene beskućništvom u ovom teškom trenutku nisu prepuštene slučaju, već postoji i neko ko će se truditi da njihove potrebe i prava istakne i kontinuirano se zalaže za njihovo ispunjenje.
tekst: Vuk Vučković
fotografije: Sara Ristić
