Jelena Damnjanović odnedavno prodaje magazin Liceulice u Novom Sadu. Pored prodaje magazina, Jelena se bavi vizuelnom umetnošću i jedna je od šestoro umetnika predstavljenih u okviru projekta „Umetnost kao životni poziv” u saradnji sa školom „Milan Petrović”, koji je namenjen promociji i povećanju vidljivosti likovnog stvaralaštva mladih umetnika sa invaliditetom i teškoćama. Iako uz prodaju magazina ima manje vremena nego ranije, sanja da jednog dana otvori svoj atelje u kom bi mogla da stvara i svoje radove deli sa drugima.
Mogla sam da se opustim kad sam bila dete
Pre par meseci sam počela da prodajem Liceulice. Inače se bavim umetnošću, ali sam nezaposlena. Išla sam u školu za specijalno obrazovanje ŠOSO „Milan Petrović” u Novom Sadu, završila sam za knjigovesca. Pre toga sam bila u OŠ „Ivan Gundulić”, ali mi nije nešto dobro išlo. Imala sam problem sa tom sredinom. Mama je mislila da treba da je promenim, pa smo to i uradili. U školi „Milan Petrović” sam uvek bila dobra učenica. Bila sam đak generacije, za to sam dobila i nagradu od porodice Karađorđević na Dedinju.
Imala sam lepo i srećno detinjstvo, odrasla sam u dobroj porodici. Mogla sam da se opustim kad sam bila dete. Igrala sam se i družila. Život je bio zdraviji tad. Ljudi su bili društveniji, više vremena smo provodili zajedno. Danas su igrališta poluprazna, internet nas je valjda udaljio. Problem mi jeste malo bila ta škola, ali to je bilo pa prošlo. Svakako sam na kraju uspela da nađem svoj put i radim šta volim.
Crtam sve što mi se svidi ili me dotakne
Još kao dete sam počela da se bavim crtanjem i slikanjem. Crtala sam i škrabala, gde god sam stizala. Radila sam i sa glinom i sa plastelinom. Mama me je svemu tome učila. Radila sam dosta tih kreativnih stvari i pokazivala sam talenat. Mama me je onda upisala na edukativni program u Školu za dizajn „Bogdan Šuput”. Bila sam aktivna i u više humanitarnih organizacija, poput Karitasa i EHO, gde sam uglavnom učila kreativne stvari, poput dekupaža. I eto, umetnošću se bavim i toliko godina kasnije.
Sad sam slikarka i ikonopisac. Zanimaju me ikonopisanje i crkvena umetnost, ali crtam sve. Crtam mrtvu prirodu, crtam životinje, ljude, decu, likove iz filmova i serija. Crtam sve što mi se svidi ili me dotakne. Inspiraciju nalazim i u crtaćima, anime serijama, bajkama i basnama. Obožavam kad je animacija creepy gothic i twisted. Super mi je kada su crtaći malo zastrašujući. Zato sam veliki ljubitelj Tima Bartona. Bavim se i grafičkim dizajnom, ilustracijom i digitalnom umetnošću. Najviše volim da radim akrilnim bojama, temperama i flomasterima, ali koristim i programe za crtanje i fotošop. Koristim sve što mi padne pod ruku. Znam da radim i sa ugljenom i sa gotovo svim ostalim priborom za crtanje.
Učestvovala sam na dosta izložbi. Prodavala sam slike u saradnji sa Dnevnim boravkom ŠOSO „Milan Petrović”. Godine kada nisam mogla da radim zbog korona virusa i epidemije bile su teške. Sve se promenilo posle toga. Uspevala sam da idem na likovne kolonije. Učestvovala sam na raznim manifestacijama i festivalima, putovala dosta van Srbije. Onda sam 2022/’23. radila u Inkluzivnom mestu – Radnom centru dnevnog boravka ŠOSO „Milan Petrović”. Tamo sam radila izložbe, prodavala slike, za to sam dobijala novac. Prošle godine sam imala prodajnu izložbu u Biblioteci „Stevan Sremac” u Novom Sadu.
Kad crtam, lepo se osećam. Želja mi je da imam svoj atelje. Da slikam ikone, radove i portrete – da imam svoje malo mesto u kom mogu da radim. Na ikonopisanje me je uputio ujak. Ipak, najviše sam naučila od mame, koja je, nažalost, umrla od raka 2017. godine. Naučila sam mnogo i na likovnim kolonijama i u Dnevnom boravku „Milan Petrović” od mentorke Ivane. Na kolonijama je lepo druženje i lepa atmosfera. Dobri su ljudi, priroda, može se čovek opustiti. Prošle godine sam bila na likovnoj koloniji u Krčedinu, htela bih i ove godine da odem. Želim da posetim više tih likovnih kolonija po Srbiji, da vidim sve što se organizuje i dešava. Htela bih da odem i do Beograda na neku izložbu, da i to vidim. Želim i da ljudi vide i osete moju umetnost.
Prodaja mi dobro ide, čini me srećnom
Imam dobra iskustva sa udruženjem „Patrija”, preko koga prodajem Liceulice. Organizuju radionice na kojima sam upoznala dosta kolega – Ružicu, Ištvana, Davida, Zorana, Miru, Radmilu… Lepo se družimo. Sad kad sam počela da prodajem časopis, nemam više toliko slobodnog vremena. Slikam koliko mogu i koliko stignem. Trudim se. Malo se i umorim od tolikog šetanja u prodaji. Prodajem u porti, Dunavskom parku, na Bulevaru oslobođenja, Mostu slobode, Futoškoj pijaci… gde god u Novom Sadu ima dosta ljudi.
Prodaja mi dobro ide, čini me srećnom. Pomaže mi da ne sedim toliko kod kuće. Krećem se, šetam. Opušta me da idem od lokacije do lokacije. Ovog leta sam prodala baš puno. Lepo živim od toga, mogu da zaradim. I sama čitam časopis. Sviđaju mi se tekstovi o feminizmu i o zaštiti životne sredine, o tome kako da naša planeta bude čistija i bolja. Volim što tekstovi u magazinu često pričaju o tome da treba međusobno da se pomažemo u teškim vremenima. Takve tekstove preporučujem i kupcima. Jedino bih dodala više tekstova o animaciji i anime crtaćima, to bi bilo baš zanimljivo.
Razgovarala i fotografisala Anja Mihić.
